Nemačka je u 20. veku dva puta ostala bez novca kojem se moglo verovati - posle Prvog i nakon Drugog svetskog rata. Prvi put to je dovelo do jedne od najtežih hiperinflacija u istoriji, a drugi put do stvaranja nemačke marke, valute koja je decenijama bila sinonim za stabilnost.
Oba perioda opisana su u dva teksta Enciklopedije ekonomije portala Econlib, čiji su autori ekonomisti Majkl K. Salemi i Dejvid R. Henderson.
Cene su se svakog meseca bile 4 puta više
Salemi u tekstu o hiperinflaciji objašnjava da ekonomisti taj pojam koriste kada mesečna inflacija pređe 50 odsto. Nemačka je tu granicu višestruko premašila. Indeks cena u novembru 1923. bio je više od 10 milijardi puta veći nego u avgustu 1922. godine, što odgovara prosečnoj mesečnoj inflaciji od 322 odsto. Tokom 16 meseci hiperinflacije cene su se u proseku svakog meseca bile četiri puta više, a u oktobru 1923. rasle su 41 odsto dnevno. Kurs prema dolaru najbolje pokazuje razmere krize.
Prema knjizi „Lords of Finance” istoričara Ljakata Ahmeda, dolar je u avgustu 1923. vredeo 620.000 maraka, a početkom novembra iste godine 630 milijardi. Prema Naučnoj službi nemačkog Bundestaga, na vrhuncu krize u novembru 1923. jedan dolar vredeo je 4,2 biliona, odnosno 4.200 milijardi maraka.
Kilogram putera koštao je 250 milijardi maraka, dok je vožnja tramvajem u Berlinu, koja je pre rata koštala jednu marku, dostigla cenu od 15 milijardi maraka.Svakodnevni život pretvorio se u trku s vremenom. Radnici su platu dobijali dva puta dnevno, a u podne su odlazili u kupovinu kako bi potrošili novac pre nego što izgubi još više vrednosti. Plate su se prevozile u kolicima, a zabeleženi su i slučajevi da su ljudi novčanice ložili u pećima jer su pružale više toplote od ogreva koji su njima mogli da kupe.
Rat nije bio jedini uzrok - presudno je bilo štampanje novca
Salemi naglašava da sam Prvi svetski rat ne može da objasni hiperinflaciju. Ratna razaranja objašnjavaju zašto su cene posle rata bile više, ali ne i zašto su nastavile da rastu iz dana u dan. Prema njegovom tumačenju, glavni uzrok bilo je masovno štampanje novca kojim je država finansirala svoje rashode. Inflaciju opisuje kao vrstu poreza koji pogađa sve koji drže novac dok on gubi vrednost. Kada država primeti da novim novcem može da kupi sve manje, počinje da ga štampa još više, čime se krug nastavlja. Koreni problema sežu u način na koji je Nemačka finansirala Prvi svetski rat.
Prema Naučnoj službi nemačkog Bundestaga, rat nije plaćan porezima, već zaduživanjem. Vlada je izdavala ratne obveznice koje su građani na početku rata kupovali s oduševljenjem. Četvrtog avgusta 1914. ukinuta je zakonska obaveza centralne banke Rajhsbank da novčanice menja za zlato, što je olakšalo dalje zaduživanje. Količina novca centralne banke od avgusta 1914. do novembra 1918. porasla je 10,8 puta, dok je državni dug u novembru 1918. dostigao oko 150 milijardi maraka - više od procenjenog nacionalnog dohotka za 1919. godinu.
Vlada je računala da će dugove posle pobede otplatiti iz reparacija koje bi naplatila poraženim protivnicima. Međutim, posle poraza Nemačka je sama morala da plaća ratne reparacije. Hiperinflacija je zaustavljena krajem 1923. godine uvođenjem nove valute - rentenmarke. Salemi navodi da ekonomisti različito tumače zašto je taj potez uspeo.
Prema jednom tumačenju, presudno je bilo obećanje države da nova valuta može da se zameni za obveznicu vezanu za zlato. Nobelovac Tomas Sardžent smatra da je ključnu ulogu imalo osnivanje nezavisne centralne banke, koja je mogla da odbije da štampanjem novca pokriva budžetski deficit, uz istovremeno povećanje poreza i smanjenje državnih rashoda. Posledice nisu bile samo ekonomske.
Ekonomista Konstantino Bresijani -Turoni smatrao je da je hiperinflacija uništila imovinu nemačke srednje klase i olakšala nacistima dolazak na vlast.
Posle 1945. inflacija je bila skrivena iza kontrole cena
Henderson u tekstu o nemačkom ekonomskom čudu opisuje stanje u zemlji nakon Drugog svetskog rata. Uništeno je 20 odsto stambenog fonda, proizvodnja hrane po stanovniku 1947. godine bila je upola manja nego 1938, a industrijska proizvodnja dostizala je tek trećinu predratnog nivoa. Problem je bio i u novcu. Hitler je kontrolu cena uveo 1936. godine, a racionisanje 1939. Saveznici su oba sistema zadržali i nakon rata. Racionisanje znači da država ograničava količinu robe, pre svega hrane, koju svako može da kupi. Kupovina je moguća samo uz bonove koje dodeljuju vlasti, bez obzira na to koliko novca neko ima. Količina novca 1947. godine bila je pet puta veća nego 1936, dok su kontrolisane cene bile tek 31 odsto više nego 1938. godine. Posledica su bile nestašice i razmena robe za robu.
Od trećine do polovine poslovnih transakcija u američkoj i britanskoj okupacionoj zoni obavljano je trampom.Nemačka centralna banka Bundesbanka navodi da su se ljudi snalazili i na crnom tržištu, gde su cigarete služile kao sredstvo plaćanja.
Dan kada je uvedena nemačka marka
Preokret je došao 20. juna 1948. godine. Prema podacima Bundesbanke, svaki građanin je najpre mogao da zameni 40 rajhsmaraka za 40 novih nemačkih maraka. Plate, penzije i kirije preračunate su u odnosu 1:1, ali je sa štednjom bilo drugačije. Novac na bankovnim računima najpre je menjan u odnosu 10:1, a zatim je za 100 rajhsmaraka dobijano svega 6,50 novih maraka. Mnoge štediše osećali su se opljačkano. Henderson procenjuje da je količina novca na taj način smanjena za oko 93 odsto.
Istovremeno je Ludvig Erhard, tada direktor ekonomske uprave američke i britanske okupacione zone, ukinuo većinu kontrola cena i sistem racionisanja, uprkos protivljenju dela savezničkih službenika. Henderson prenosi i anegdotu o razgovoru Erharda i američkog generala Lusijusa Kleja. Kada mu je general rekao da njegovi savetnici smatraju da je to strašna greška, Erhard je odgovorio da njegovi savetnici govore isto. Efekat je bio gotovo trenutan. Već narednog dana, u ponedeljak 21. juna, u izlozima se pojavila roba koje mesecima nije bilo. Marka je dobila fiksni kurs prema dolaru, pa je jedna marka vredela 30 centi, a kompanije su ponovo mogle da planiraju poslovanje. Izostajanje s posla smanjeno je sa 9,5 sati nedeljno u maju na 4,2 sata u oktobru 1948. godine. Industrijska proizvodnja je od juna do decembra porasla sa 51 na 78 odsto nivoa iz 1936. godine.Ipak, oporavak nije prošao bez problema. Potražnja je u prvim mesecima rasla brže od ponude, cene su skočile, a u novembru 1948. organizovan je generalni štrajk protiv Erhardove politike. Cene su se stabilizovale krajem te godine.
PREPORUKA
Radnici u Nemačkoj u velikom problemu - Nema više lake zarade, ni penzije sa 63 godine
vest
Da li je dinar stabilan samo privremeno - Šta bi dugoročno moglo da uzdrma kurs?
analiza
Zastrašujuće upozorenje ekonomiste koji je predvideo krizu 2008. godine
vest
Koliko je pomogao Maršalov plan
O ulozi američke pomoći mišljenja se razlikuju. Henderson tvrdi da Maršalov plan nije bio presudan za nemački ekonomski oporavak, jer je čak i u najjačim godinama, 1948. i 1949, pomoć iznosila manje od pet odsto nacionalnog dohotka Zapadne Nemačke.
Bundesbanka, s druge strane, navodi da je Maršalov plan omogućio finansiranje uvoza sirovina, bez kojih proizvodnja ne bi mogla da raste.
Šta je nemačku marku učinilo stabilnom
Ključnu ulogu imala je centralna banka. Banka nemačkih zemalja, prethodnica Bundesbanke, dobila je 1948. godine isključivo pravo izdavanja novčanica i kovanica. Prema nemačkoj Saveznoj agenciji za političko obrazovanje, banka je od početka bila nezavisna i imala je samo jedan zakonski zadatak - očuvanje stabilnosti valute i sprečavanje inflacije. Taj zadatak je 1957. preuzela novoosnovana Bundesbanka.To je ujedno ono što Sardžent opisuje kao ključ izlaska iz hiperinflacije 1923. godine: centralnu banku koja ne štampa novac kako bi pokrivala državne rashode.
Uspeh nije bio zagarantovan. Prvi predsednik Bundesbanke Vilhelm Foke prisećao se da su mu ugledni stručnjaci, uključujući predstavnike Banke Engleske i Međunarodnog monetarnog fonda, govorili da nova marka nije prava valuta i da to nikada neće ni postati.
Iskustvo sa hiperinflacijom nije strano ni ovim prostorima. Salemi, pozivajući se na ekonomistu Tejera Votkinsa, navodi da je rekordna hiperinflacija zabeležena u Jugoslaviji 1993. i 1994. godine. Nemačka marka je tih godina bila jedno od retkih sredstava plaćanja kojima su građani verovali.
Ostavi komentar