Turisti na splitskoj Rivi različito ostavljaju napojnice, Amerikanci prednjače, dok Francuzi uglavnom ne ostavljaju ništa.
Leto na splitskoj Rivi znači pune terase, užurbane konobare i goste sa svih strana sveta. Dok će neki račun platiti u cent, drugi će zaokružiti na ceo iznos, a treći ostaviti desetke ili čak stotine evra napojnice, razlike u navikama turista često otkrivaju i razlike među kulturama, piše Petra Radović za Slobodnu Dalmaciju.
Ivan Lavrić već četiri godine nosi tacnu, sve četiri godine poslužuje goste upravo na splitskoj Rivi. Posao, kaže, nije lagan, posebno tokom sezone kada je grad prepun turista. Ipak, leti se trud itekako isplati.
– Kada je manča u pitanju, sve zavisi od osobe do osobe. Britanci su posebna priča. Kod njih je nekako podeljeno. Nekad će stvarno dobro ostaviti, a nekad će se uvrediti na sam koncept napojnice. Ne bih to nužno delio po državama, iako se ipak vide određeni obrasci koji imaju veze sa kulturama – kaže Lavrić. Među gostima se, prema njegovom iskustvu, posebno ističu Amerikanci.
– Njima je napojnica sastavni deo kulture i najčešće ostavljaju između 10 i 15 posto računa, a nije retkost da sami sugerišu i 20 posto. Kod drugih gostiju situacija je šarolika. Veliku ulogu igra i način plaćanja. Kada gost plaća gotovinom, napojnica često zavisi isključivo od njegove odluke. Kod plaćanja karticom situacija je nešto drugačija jer uređaj nudi mogućnost odabira procenta napojnice. Da je napojnica u SAD gotovo sastavni deo kulture, potvrđuju i Amerikanke koje smo susreli na splitskoj Rivi. Lily i Paige iz Kalifornije, objašnjavaju da se u njihovoj zemlji od napojnica često zapravo dopunjuje plata konobara.
– Napojnice u restoranima definitivno se očekuju jer obično imaš prilično nisku platu, pa ti zarada većinom zavisi od napojnica – govore. U Kaliforniji, dodaju, uobičajeno je ostaviti između 15 i 20 posto, dok se 20 posto smatra standardom. Francuzi su, barem prema iskustvima splitskih konobara, među gostima od kojih se napojnica najređe očekuje. Od njih nećete dobiti ni centa – kažu nam.
To potvrđuje i Deborah iz Francuske koju smo zatekli u Splitu.
– To je tačno, mi ne ostavljamo napojnicu. Razlog je tome što je kod nas u Francuskoj usluga obično uključena u cenu. Zato je i ne moramo ostavljati, jer nam se već uračunava u ukupan iznos koji plaćamo. Naravno, ako je usluga bila zaista izvrsna, ostavićemo napojnicu, ali to je ipak izuzetak – objašnjava.
Upravo to kao jedan od razloga navode i splitski konobari. Gost koji dolazi iz zemlje u kojoj je napojnica već uračunata u cenu ne mora nužno ni pomisliti da se u Hrvatskoj očekuje nešto dodatno. – Oni gledaju prema svojoj kulturi i ne znaju da je ovde drugačije – dodaje Lavrićev kolega Pablo Rodrigues, koji na Rivi radi tek četiri meseca.
Pablo je rođen u Beču, majka mu je iz Kostarike, a otac iz Omiša. Iako je relativno nov u ugostiteljstvu, već je primetio koliko se navike gostiju razlikuju.
– Neki ostave malo više manče, neki ne ostave ništa. Ako je dobra usluga, mislim da je deset posto uvek fer. Ali neki jednostavno u svojoj kulturi nemaju običaj da ostavljaju – primećuje Pablo.
Da razlike među turistima nisu samo utisak konobara, smatra i splitski preduzetnik Miroslav Svaguša, koji ima iskustva u različitim ugostiteljskim delatnostima. Prema njegovom iskustvu, među najškrtijim gostima kada je reč o napojnici su Šveđani. Navodi i mlađe Engleze, Portugalce, Italijane i Francuze kao goste od kojih napojnica, kaže, teško dolazi.
S druge strane, Amerikanci su, tvrdi, sasvim druga priča.
– Kad vam dođe Amerikanac, on će vam ostaviti 20-50 dolara bez problema – ističe Svaguša. Nemci su, prema njegovom iskustvu, negde između – ostave desetak ili dvadesetak evra, dok su Austrijanci, Irci i Norvežani takođe među gostima od kojih se može očekivati napojnica.
– Mislim da je kultura ostavljanja napojnica u Nemačkoj vrlo popularna. Mnogi ljudi ostavljaju dobre napojnice. I ja radim kao konobarica u Nemačkoj, sasvim je normalno ostavljati napojnicu. Ljudi najčešće zaokružuju račun na veći iznos. Ako je račun, na primer, 11 evra, zaokruže na 15, a ako je 18 evra, onda na 20. Uglavnom se zaokružuje na sledećih 5 ili 10 evra. Upravo sam u kafiću ovde na Rivi konobaru ostavila 2-3 evra. No, nije svuda napojnica deo kulture. Adam i Joanna iz Poljske kažu da, kada je usluga dobra, ostavljaju pet do deset posto od ukupne cene.
PREPORUKA
Sezonski radnici u Srbiji mogu da zarade i do 2.600 € - Evo gde su traženi
savet
Hrvatska pooštrila kriterijume za sezonce, evo koji radnici imaju prednost
analiza
Sezonski radnici nikad traženiji - Evo koliku im platu nude poslodavci
vest
– To je neko nepisano pravilo u Poljskoj. Ali, bili smo u Japanu, tamo, na primer, nema napojnica. Ostavljanje napojnice u Japanu je ponižavajuće. Stekla sam utisak da je to sasvim u redu – konobar za svoj posao dobija platu, ne moramo ga dodatno plaćati.
Tom iz Češke, pak, govori da je kod njih deset posto uobičajeno pravilo i da istu naviku primenjuje i na putovanjima.
– Navikli smo davati napojnice u restoranima i barovima. Otprilike deset posto. Možeš dati više, možeš manje, zavisi od kvaliteta usluge – objašnjava Tom.
Slična je situacija i sa domaćim gostima. Lavrić kaže da među Hrvatima postoje velike razlike, no jedan Splićanin posebno mu je ostao u sećanju.
– Definitivno Željko Kerum – otkriva nam. Priseti se da je imao iskustva sa bivšim splitskim gradonačelnikom i preduzetnikom te tvrdi da je znao ostaviti izdašnu napojnicu.
– Rastrošan je i zna ostaviti. Ako je račun 900 evra, sigurno će zaokružiti na 1000 – kaže kroz smeh.
Svaguša, međutim, ne želi izdvajati pojedince. Kaže da među domaćim gostima najviše ostavljaju oni koji imaju najviše novca, a njegova je lična navika ostaviti nekoliko evra za konobara.
– Ja nikad nisam otišao, a da nisam ostavio manču. Ako je ovde konobar, dva-tri evra. Ako mi neko očisti cipele, ostavim deset evra – poručuje.
A koliko napojnica može dosegnuti na splitskoj Rivi? Lavrić se priseti nekoliko situacija, a jedna mu je posebno ostala u sećanju. Na jednom većem stolu napojnica je iznosila više od 400 evra. Takve se napojnice, objašnjava, ne zadržavaju nužno samo za konobara koji je posluživao sto. U lokalu postoji interni sistem raspodele.
– Sva manča koja dođe na karticu ide nama, a određeni procenat koji je vezan uz promet ide barmenu, pomoćnom konobaru ili se dalje deli, zavisno od internih pravila firme – pojašnjava.
I tu zapravo nastaje zanimljiva splitska priča o manči. Za Amerikanca je 15 ili 20 posto gotovo očekivani deo računa. Francuz će se pitati zašto bi dodatno plaćao nešto što je već uključeno u cenu. Čeh će se držati svojih deset posto, a neko drugi neće ostaviti ništa.
U Splitu, pak, pravila nisu toliko stroga, ali napojnica je deo ugostiteljske kulture. I dok će većina konobara verovatno reći da je najvažnije da je gost zadovoljan uslugom, jedna stvar je sigurna: na splitskoj Rivi za istim stolom susreću se različite kulture, a sa njima i potpuno različite navike plaćanja. Ponekad je to nekoliko evra, ponekad 20 posto, a ponekad – više od 400 evra, piše Slobodna Dalmacija.
Ostavi komentar