Italijanska državna statistika objavila je podatak da je prošle godine 79.760 Italijana otišlo iz svoje zemlje tražeći pre svega mogućnosti da valorizuju svoje znanje. Međutim, problem nastaje jer ne odlaze isto kao što to čine mladi širom Evrope, nakratko i da bi se vratili sa stečenim iskustvom ili višim stepenom obrazovanja.
Mlade nade su izneverene, vođe pokreta promena ne traže pametne i misleće, nego poslušne, ne pokreću reforme i razvoj nego se bore za svoje lične pozicije – ostala je stara politička atmosfera samo sa nešto mlađim akterima. Odatle proizilazi apatija i težnja da se beži od propasti u koju Italija srlja.
Jedan od rezultata politikantskog vođenja zemlje je da nezaposlenost među mladima iznosi 34 odsto, samo tokom prošle godine milion i 24 hiljde ljudi ostalo je bez posla, dnevno nestaje preko 160 preduzeća, odnosno bankrotiralo ih je preko pola miliona od početka krize, od 2008. godine od 130 do 188 malih preduzetnika i radnika godišnje izvrži samoubistvo iz „ekonomskih“ razloga.
Najviše se odlazi u Nemačku (za njom slede Švajcarska, Britanija, Amerika i Argentina) koja poziva mlade stručnjake iz drugih zemalja i uz njihovu pomoć gradi svoj dalji prosperitet. Više od polovine onih koji su otišli obavlja poslove koji se klasifikuju kao „rukovodeći“ ili „visoko profesionalno specijalizovani“. I ne samo da uspevaju da drugde dobiju posao nego im i primanja iznose osetno više nego da su zaposleni u Italiji.
Od dvojice diplomiranih Italijana početnika, zaposlenih sa punim radnim vremenom, onaj koji radi u Nemačkoj u proseku ima za 540 evra veću mesečnu platu od svog kolege koji je ostao u domovini i srećom ili vezom uspeo da se zaposli.
Evropska unija se bazira na tri slobode cirkulisanja: ideja, radne snage i kapitala. Neomeđeno kretanje kapitala doprinelo je buktanju krize, ostaje pitanje hoće li neomeđeno kretanje ideja i ljudi doprineti izlasku iz krize, makar u onim zemljama koje su spremne da prime mlade i stručne ljude koji traže utočište.
Ostavi komentar