Najmanje dvanaest evra na sat za sve. To je ideja koja stoji iza pravila o obaveznoj minimalnoj plati u Nemačkoj. Ali, poslodavci imaju trikove kojima mogu da miniraju tu ideju
Utorak ujutro u Frankfurtu. Vozila carine su na putu ka jednom od najvećih gradilišta u gradu. To je racija agencije za finansijski nadzor nad ilegalnim radom.
„Istražujemo sumnju o kršenje ugovora o radu“, kaže Arne Niztrat iz glavne centrale carine u Frankfurtu. Kontroliše se 260 ljudi, kao i uprava gradilišta. Carinici na licu mesta prikupljaju lične podatke i proveravaju građevinsku dokumentaciju.
Nadležnima će kasnije biti potrebni dani da sve to procene. Ako uopšte sve i uhvate. Naime, na gradilištu se sve brzo pročuje, a onda radnici „ponekad nestanu u nekom skrovištu, jer se oni ovde snalaze bolje od nas“, frustrirano kaže Niztrat.
Antonio (ime je promenjeno) je neko ko se snalazi na gradilištima. Ne želi da kaže gde je radio, kao ni svoje pravo ime. Jedan je od retkih koji je na kraju ipak pronašao put do savetovališta „Poštena mobilnost“.
Ono je namenjeno radnicima iz istočne i srednje Evrope, a povezano je s Nemačkim savezom sindikata. U njemu se pružaju informacije o radnim pravima, kao i podrška u slučaju sporova i sukoba. Antoniju su pružena objašnjenja na njegovom maternjem jeziku, ali on još uvek nije siguran da se usuđuje da traži svoja prava od svog poslodavca.
Nedostatak osoblja
Antonio nikad nije uhvaćen u carinskoj kontroli. Misli li da je to dobro ili loše? Kaže da ne zna. Nema ugovor o radu, nema određeno radno vreme i nije plaćen po satu, nego po kvadratnom metru. Preračunato u odnosu na radno vreme, on ponekad zarađuje 3,50 evra, a ponekad pet evra po satu. Ipak, priznaje da mu je inspekcija „možda pomogla“.
Međutim, broj kontrola se u poslednjih deset godina smanjio – s gotovo 63.000, na oko 53.000 godišnje na nivou čitave Nemačke. Jedan od razloga je: nedostatak osoblja.
Ali, to nije sve, kritikuje Frank Bukenhofer, koji je u policijskom sindikatu nadležan za carinu. On ukazuje na probleme u organizaciji carinske službe i zalaže se za formiranje sveobuhvatne finansijske policije s odgovarajućim ovlašćenjima.
Često i po nekoliko kršenja zakona
Kršenje zakonske odredbe o minimalnoj plati retko dolazi samo. Utaja poreza, neisplaćivanje plata, a ni doprinosa za socijalno osiguranje. Zbog toga provera podataka zabeleženih na gradilištu, npr. ovde u Frankfurtu, može da potraje danima.
Preliminarni rezultat te akcije je sledeći: 179 prekršaja kada je reč o isplati minimalne plate, 71 fiktivna prijava samostalne delatnost, četiri zaposlena na crno. Zvuči kao veliki uspeh, ali s obzirom na ukupnu situaciju u zemlji, to je manje od 0,5 odsto razjašnjenih slučajeva. Slabost sistema se tako jasno pokazuje.
Stotine hiljada ljudi je prevareno
Prema istraživanju Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja (DIW), između 750.000 i više od tri miliona radnika prevareno je za njihov novac.
„Raspon je tako širok, jer je ilegalne aktivnosti tako teško otkriti“, kaže Johanes Zebauer iz DIW.
Osim toga, od uvođenja minimalne plate zapravo se povećao broj poslova u sektorima s niskim platama. To pogađa one koji ne rade puno radno vreme, studente, penzionere, a i ljude koji ne govore nemački.
Za Antonija, prekršaji poslodavca znače manje doprinosa za penziono, manje bolovanja, manje regresa. Barem zvanično. Za regres nikad nije ni čuo, a kada je bio bolestan, novac mu nije isplaćivan.
On sada namerava da potraži drugi posao na gradilištu. Ovoga puta će, kaže, paziti na svoja prava. Neće biti teško naći nešto novo, jer su radnici poput njega sada u Nemačkoj veoma traženi.
Digitalno prijavljivanje
Digitalno prijavljivanje ne bi onemogućilo varanje kada je reč o isplati minimalne plate, ali bi ga otežalo. To pokazuju primeri poput onog iz jedne pivare u Oberurselu. Pre početka smene svako od 80 radnika se prijavljuje, bilo da je reč o stalnom ili privremenom radniku.
Digitalna prijava donosi samo prednosti za vlasnika Tomasa Študanskog: „Pre su uvek bile rasprave: ’Bio sam tu toliko i toliko, radio sam toliko i toliko’. Toga sada više nema“.
Tako bi trebalo da bude svuda, ali stvarnost je drugačija. Samo deset evra za sat i to u gotovini, umesto dvanaest evra kolika je minimalna plata – i to nije tako samo u ugostiteljstvu i građevinarstvu. To je masovna pojava, a spisak privrednih grana u kojima se to događa je dugačak.
Ostavi komentar