Zvanični kurs Evra za dan 28.07.21. :: 117.5637 rsd
Tekst objavljen: 19.06.2021 9:00        


Za ukupno 21 preduzeće postoji mogućnost objavljivanja javnog poziva u 2021. godini, a za jedno, možda i jedino od njih za koje ne postoji potpuno uverenje da ga treba prodati, raspisan je poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti 21. maja

Privatizacija traje decenijama, ali joj se još ne nazire kraj


Radi se o Institutu “Jaroslav Černi, jedinom institutu za vodoprivredu u Srbiji. U javnosti se dovodi u vezu prodaja ovog instituta koji daje saglasnosti na gradnju projekata u vezi sa vodom, sa potencijalnom gradnjom na Makiškom polju, a takođe se spekuliše i da je institut “namenjen građevinskoj kompaniji Milenijum tim, poznatoj po učešću na velikim projektima sponzorisanim od strane države, kao što je Beograd na vodi.

Milorad Filipović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da privatizacija velikih sistema ne samo da je spora i sporna, već su u nju upleteni i razni interesi.

“Umešani su različiti interesi, državni i privatni, i svako traži svoj. Zato ceo proces i traje 30 godina i ne vidi mu se kraj. Osim toga, ima ona anegdota kada lekar kaže ’svaki izlečeni pacijent je izgubljen klijent’. Tako i ovde, kada se preduzeće jednom proda, više iz njega ne može ništa da se izvuče”, ističe naš sagovornik, dodajući da baš zato i ne vidi kraj privatizaciji.

On podseća i da smo mi u privatizaciju krenuli 1989. godine za vreme Ante Markovića kada su preduzeća privatizovali radnici.

Teško naći kupce

“Sada je 2021. godina i taj proces još traje. Od toga da se preduzeća privatizuju kako bismo mi hteli, nema ništa. A opet predstavlja se kao ogroman uspeh kada stranci uzmu neko preduzeće za džabe. S druge strane, dok ta preduzeća i imovina čekaju privatizaciju, imovina i oprema propadaju, nema radnih mesta, nema plata i doprinosa, nema prihoda za lokalne samouprave, ukazuje Filipović.

Dok su druge istočnoevropske zemlje 1990-ih prolazile kroz svoju tranziciju, Filipović objašnjava da je veliki kapital sa Zapada bio na raspolaganju.

“I mi smo početkom 2000-ih krenuli lepo, doduše uz afere, ali je naišla svetska ekonomska kriza koja je presekla sve. Najbolje je tamo gde je privatizacija sprovedena organizovano, transparentno i brzo, zaključuje on.

Od ovoga što je ostalo na spisku Ministarstva Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ne vidi puno dobrih fabrika, a čak je i za njih teško naći kupce.

“To su preduzeća koja su izraubovana i teško je pokrenuti ozbiljnu proizvodnju u njima. Jedini interes može biti da se kupi neka pojedinačna oprema ili neka lokacija ako je atraktivna. Sva ona su bila nuđena više puta na prodaju i to neuspešno. U međuvremenu slabo su šta radila, tehnološki su davno izgubila trku. Ostali su neki radnici koji nisu imali gde da odu. To je situacija u kojoj nije realno da se ekonomski pokrenu. Većina njih je prošla kroz stečaj i ništa se nije desilo, objašnjava on.

Prema njegovim rečima, od preduzeća koja su ostala Petrohemija je velika kompanija.

“To je državni projekat. Objavljena je vest da su blizu dogovora, ali nije to prvi put. Kada je povoljna cena sirovine, primarnog benzina, mogu i da prave dobit. Mislim da im je ovo poslednja šansa. Tu je i MSK, dobra fabrika, ali nema interesa za privatizaciju. Rešili su i pitanje viška radnika. Kada je niska cena gasa koji im je sirovina, tada i mogu da funkcionišu. Ali pošto je kolebljiva cena na berzama, onda prave i gubitke. Sa njima u grupi je bila i Azotara, ali je otišla u stečaj. I Srpska fabrika stakla je otišla u stečaj odavno. Ali svi oni imaju ogromne istorijske gubitke”, napominje Savić.

Tokom sada već decenija država je pokušavala nešto da uradi sa njima, otpisivala dugove, štitila od poverilaca, tražila kupce, ali je to ostajalo na obećanjima.

“Samo da se podsetimo koliko je bilo najava kako će Mercedes da proizvodi u Ikarbusu, pa da će Sisu da kupi FAP, pa ništa”, kaže Savić. “Što se tiče završetka privatizacije, neće to lako ići. Posebno je teško završiti to u pandemiji. Pogotovo što je kod nas sve politika. Kada idu u stečaj onda se kritikuje, kada ne idu onda se kritikuje što gomilaju dugove i tako već dve decenije”, zaključuje Savić.

 

PITAJ BESPLATNI KAMATICA SAVETNIK KOJI JE KREDIT NAJBOLJI ZA TEBE


Državna preduzeća i dalje duguju za gas i struju

Jedan od najvećih problema pre šest, sedam godina bili su ogromni dugovi koje su društvena preduzeća pravila ne samo za porez, već i za struju i gas. To je jedan od važnih razloga zašto je država oprostila Srbijagasu dug od 1,2 milijarde evra. Iako se ovo smanjilo, nije prestalo.

Prema podacima Srbijagasa o najvećim dužnicima s kraja prošle godine, na spisku se i dalje nalaze neka od ovih preduzeća. MSK Kikinda kome je gas sirovina, imao je dospelog duga 1,58 milijardi dinara. Ako ne računamo javna preduzeća koja su druga tema, na spisku je i društveno preduzeće Novi Sad Gas sa dugom od 568 miliona dinara, Srpska fabrika stakla, Energetika iz Kragujevca itd.

Kada se radi o dugu za struju, najviše duguje Železara Smederevo u stečaju, čak 4,66 milijardi dinara (blizu 40 miliona evra) što verovatno nikada neće biti naplaćeno. JP PEU Resavica duguje 3,1 milijardu dinara ili 26,5 miliona evra. Energetika Kragujevac dve milijarde, Srpska fabrika stakla u stečaju milijardu, Jumko 730 miliona dinara, Azotara u stečaju 690 miliona, Holding kablovi iz Jagodine 505 miliona dinara. I tako dalje…

Ostavi komentar


Pročitao/la sam i prihvatam uslove korišćenja




Povezane teme:
privatizacija ekonomija srpska ekonomija železara smederevo petrohemija

Kalkulator dozvoljenog minusa
Dozvoljeni minus
Nedozvoljeni minus
dana