Vlasnici poljoprivrednog zemljišta suočavaju se sa brojnim izazovima – od nedostatka radne snage, preko neisplativosti proizvodnje, do problema konverzije zemljišta.
Istovremeno, ukazuje se i na sve izraženiji paradoks: dok se poljoprivreda urušava, cene hrane u prodavnicama rastu, a selo umesto sigurnog izvora opstanka postaje luksuz koji malo ko može da priušti.
Prema rečima ekonomiste Nemanje Antića zemlja jedini zaista ograničeni resurs na planeti, ali poljoprivredno zemljište postaje sve manje isplativo, naročito u uslovima klimatskih promena, suša i poplava.
- Iako veliki posed može donositi dobit, za male proizvođače to znači ogroman trud, rad i upravljanje, što većina nije spremna da preuzme. Ljudi nemaju želju da se time bave. Najveći vlasnici zemlje na planeti su Papska stolica i engleska kraljica. Ali, to je kada ste vlasnik zemlje na veliko, pa imate kontinente i tako dalje. Međutim, na malo da vam se zemljište isplati – to je isplativo, ali moraš da radiš i kontrolišeš, moraš da organizuješ ljude. Zemlja kao poljoprivredni biznis je jako teška da se isplati, moraš da imaš seljaka i poljoprivrednika koji je menadžer puta preduzetnik - kaže Antić.
Po njemu postoji još jedan način da se zaradi od zemljišta, a to je konverzija. Iz njive šeste klase u građevinsko zemljište ili građenje puteva, pa ta zemlja dobija tipsku prenamenu, nije više poljoprivredna, već je tu urbanistička namena, i onda može masno da se profitira.
- Naš čovek misli da ako nasledi njivu, sve će to samo da krene. Neće, moraš da radiš. U svetu, cena poljoprivrednih proizvoda ima padajuću vrednost u odnosu na ostale proizvode - kaže on.
Iako je danas cena zemljišta niska, posebno u ravničarskim krajevima, to malo znači kada nema ko da radi. Nedostatak radne snage postao je ključni problem, berači se teško nalaze, a usevi propadaju.
- Sećam se posle rata, kad je bio otkup i moji su bili domaćini, ja sam pojeo proje više nego što može voz da vuče. Ona sirotinja koja je radila u fabrici jela je beli hleb, a ja svaki dan proju. Sada, ova cena zemljišta je bagatelna – ravnica. Ali džabe kada narod neće da radi. Ja imam osam hektara zemlje i ne isplati se, ako sve platim, nema vajde. Nema radne snage, ljudima propadaju ogromne količine paprike, jer nema ko da obere. Zašto su primili Nemci naše radnike? Ne zato što nas vole, već njihovi ljudi neće da rade, oni idu dalje u Englesku. Nije to opasno što naša omladina ide, ali školujte vi njih da nisu slepi kod očiju, a dete nek nađe hleba gde god hoće. Naši su ljudi vredni i snalažljivi, ali i kod nas, ako radiš, imaćeš pare - kaže Nebojša Glišić, arhitekta.
Raka Radović, bivši političar smatra da narod u Srbiji često ne prepoznaje vrednost onoga što ima – bogatu prirodu, plodnu zemlju i nasleđe koje se proteže kroz generacije. Iako je obišao više od 60 zemalja i radio u inostranstvu, odlučio je da život nastavi na selu, verujući da je upravo tu istinska sloboda i mir.
- Izabrao sam da budem na selu iz jednog prostog razloga. Taj neki ritam života je na selu težak, ali sloboda je ogromna. Prvo, staneš gde hoćeš, parkiraš se. Ovde u Beogradu se izgubi sat i po, dva sata vremena, pokupi se ogroman stres. U Topoli se ništa ne čeka. Ljudi odlaze misleći da je bolje, da dolazi novac, ali stres je ogroman i ti vidiš kako ti to reže život. Trudimo se da klince zadržimo na selu, ali cena poljoprivrednih proizvoda je niska, a kada dođu u prodavnicu, bude paklena. Ti disbalansi su stravični. Život na selu je pomalo luksuz, ako neko hoće da kupi kuću na selu i da živi tu, on mora da ima posao koji mu omogućuje da dobija novac, a ne da ide na posao.
Ostavi komentar