Mit o “besplatnim stanovima” u Jugoslaviji i kako je kolektivno finansiranje stvorilo složen i često nejednak sistem
U svakodnevnim razgovorima, na porodičnim okupljanjima ili u kafanskim raspravama širom bivše Jugoslavije, retko koja rečenica izaziva toliko nostalgije i gorčine kao ona poznata: "U Titovo vreme država je besplatno davala stanove".
Ovaj duboko ukorenjeni narativ postao je svojevrsna "istina" kolektivnog sećanja na Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju (SFRJ). Radi se o sećanju na sistem koji je mnogima obezbedio krov nad glavom, ali koji, posmatran kroz hladnu prizmu istorijskih i ekonomskih činjenica, krije mnogo složeniju, suroviju i raznovrsniju priču.
Stanovi ipak nisu "padali sa neba"
Socijalistička država nije bila apstraktni dobročinitelj sa neograničenim resursima, niti su stanovi "padali s neba". Ceo proces planiranja, izgradnje i dodele stambenog fonda počivao je na leđima, znoju i obaveznom odricanju višemilionske radničke klase.
Kroz složenu mrežu Osnovnih organizacija udruženog rada (OOUR) i Samoupravnih interesnih zajednica (SIZ), svaki zaposleni građanin, izdavanjem tačno utvrđenog procenta od svoje bruto plate, finansijski je podržavao ono što danas nazivamo "društvenim stanovima".
U suštini, bila je to masovna prisilna kolektivna štednja. Ovaj sistem pokrenuo je civilizacijski potres. Gigantske firme doslovno su ni iz čega podizale čitava satelitska naselja. Ipak, iako je sistem počivao na proklamovanoj klasnoj solidarnosti, njegova primena u praksi često je stvarala duboke nejednakosti. Dok su svi radnici podjednako doprinosili iz svojih plata, dodela ključeva odvijala se po strogim bodovnim listama koje su neminovno favorizovale "deficitarne kadrove" – inženjere, lekare i rukovodioce.
Mit o "besplatnim stanovima" i finansiranje stambene izgradnje
Tako je nastala vojska običnih radnika koja je godinama skupljala tzv. "podstanarski staž", finansirajući tuđe elitne stanove, dok se istovremeno pribegavalo masovnoj i neplanski organizovanoj "divljoj gradnji".Iako osmišljen kao pravedan i ravnopravan sistem, neki su ipak pronalazili načine manipulacije, pa je tako pokrenuta i poznata kampanja
"Imaš kuću, vrati stan", koju su sarajevski nadrealisti ismejali u poznatom skeču. Danas, trideset godina nakon sloma tog sistema i zbog masovnog tranzicijskog otkupa stanova, Bosna i Hercegovina recimo apsurdno ima jedan od najvećih procenata privatnog stambenog vlasništva u Evropi. Dr Aida Ličina Ramić za Klix je demistifikovala ovaj fenomen i objasnila kako se nostalgija odvojila od istorijskih činjenica.
Ona je istoričarka koja je doktorirala upravo na ovu temu i pojasnila je li država zaista besplatno davala stanove:
"Mit o 'besplatnim stanovima' proizilazi iz pojednostavljenog razumevanja socijalističkog sistema. Stanovi nisu bili besplatni, nego su bili kolektivno finansirani kroz specifične institucionalne mehanizme. Sistem finansiranja stambene izgradnje u socijalističkoj Jugoslaviji menjao se kroz niz reformi i prilagođavanja unutar samoupravnog sistema. Sredstva su u najvećoj meri prikupljana kroz izdvajanja iz ličnih prihoda zaposlenih u osnovnim organizacijama udruženog rada (OOUR-ima). Na taj način stambena izgradnja bila je direktno povezana sa radom i ekonomskom uspešnošću preduzeća, ali i kolektivnim doprinosom zaposlenih.''
Od 1970-ih godina sistem u Bosni i Hercegovini se dodatno reformiše kroz formiranje Samoupravnih interesnih zajednica za stanovanje (SIZ-ova), koje preuzimaju ključnu ulogu u organizaciji, usmeravanju i raspodeli sredstava za stanogradnju.
Stanovi stoga nisu bili "besplatni", nego je njihova izgradnja i raspodela radnicima bila rezultat složenog sistema kolektivnog finansiranja i administrativne raspodele, koji je reflektovao ideološke principe socijalističkog društva, ali i njegove unutrašnje razlike.
Važno je naglasiti da sistem nije bio potpuno egalitaran; istraživanja pokazuju da su postojale značajne razlike u pristupu stanovima, što ukazuje na društvenu stratifikaciju i segregaciju unutar socijalističkog društva," objašnjava istoričarka.
Rang-lista i podstanarski staž
Jugoslovenski sistem počivao je na konceptu kolektivne solidarnosti, gde su svi zaposleni izdvajali sredstva. Kako se u praksi rešavao problem činjenice da se stambeni fond punio kontinuirano, dok se sama dodela ključeva odvijala postepeno i nije mogla odmah obuhvatiti sve radnike?
"To je jedno od ključnih pitanja koje jasno pokazuje granice, ali i slabosti sistema. Iako su svi zaposleni doprinosili stambenim fondovima, izgradnja stanova nije mogla pratiti tempo stalno rastućih potreba i očekivanja. U praksi se taj problem rešavao kroz uspostavljanje rang-lista i sistema bodovanja unutar radnih organizacija.''
Dodela stanova odvijala se organizovano, prema unapred definisanim kriterijumima, najčešće: dužini radnog staža, porodičnom statusu, postojećim stambenim uslovima i slično, ali ponekad i prema potrebama radne organizacije, posebno za deficitarnu radnu snagu kroz dodelu tzv. kadrovskih stanova.
Analiza izvora jasno pokazuje da je sistem funkcionisao u stanju stalne napetosti. Rang-liste su za mnoge koji su godinama čekali rešenje stambenog pitanja bile razlog frustracije i nezadovoljstva. Osim dugog čekanja, u procesu su često beležene nepravilnosti, o čemu svedoče žalbe i sudski postupci", naglasila je pa objasnila fenomen "podstanarskog staža".
Stanarsko pravo - živiš i plaćaš račune, ali nisi vlasnik
Stanarsko pravo nije podrazumevalo vlasništvo nad stanom,već pravo trajnog korišćenja, čime je stan tretiran kao društveno dobro, a ne roba na tržištu. U praksi je postojala i pravno prepoznata mogućnost zamene stanova, u skladu sa potrebama korisnika, na primer između manjih i većih stanova, u zavisnosti od veličine domaćinstva. Iako je ta praksa postojala, izvori ne potvrđuju da je bila masovna niti da je razvila jasne oblike neformalnog tržišta. Radi se uglavnom o sporadičnim rešenjima, čija je realizacija zavisila od administrativnih i praktičnih okolnosti.
“Zbog nedostatka stambenog prostora, mnogi građani su rešavali stambeno pitanje kroz podstanarstvo. Zato je tzv. ‘podstanarski staž’ unutar bodovnih listi za dodelu društvenih stanova često bio visoko vrednovan kao pokazatelj dugotrajnog nerešenog stambenog statusa,” kaže.
PREPORUKA
Kuća na moru jeftinija od stana u Beogradu - Pojavio se oglas koji je mnoge ostavio bez reči
vodic
Sve što treba da znate pre kupovine nekretnine u braku - Deluje kao da štedite, a kasnije može da dođe na naplatu
savet
Kada naslednici mogu da prodaju nekretninu? Pravila koja morate da znate
savet
Divlja gradnja
Kao kompromis za nedostatak stanova, sistem je nudio povoljne stambene kredite, što je rezultiralo masovnom i neplanski organizovanom individualnom gradnjom na periferijama gradova. Da li je država svesno zatvarala oči pred ovom "divljom gradnjom"?
"Stambeni krediti u socijalističkoj Jugoslaviji postojali su, ali nisu bili dominantni; više su služili kao dopunski mehanizam rešavanja stambenog pitanja. Kreditna sredstva banaka prvenstveno su bila namenjena preduzećima, dok su građani uglavnom koristili kredite za potrošnu robu poput kućnih aparata, nameštaja i automobila,” rekla je pa napomenula da su od 1970-ih vlasti nastojale da podstaknu veće angažovanje ličnih sredstava građana, posebno kroz individualnu gradnju i organizovanje putem stambenih zadruga.
Kreditna sredstva koja su preduzeća odobravala zaposlenima najčešće su služila izgradnji porodičnih kuća. Takvi krediti, u kombinaciji sa ličnim sredstvima građana, u praksi su doprinosili razvoju bespravne stambene izgradnje.
"Divlja gradnja" bila je prvenstveno posledica neefikasnosti stambene politike, urbanističkog planiranja i nemogućnosti društvenog sektora da odgovori na rastuće potrebe stanovništva. U uslovima hroničnog nedostatka stanova, građani su bili primorani da rešavaju stambeno pitanje vlastitim sredstvima", odgovara dr Ličina Ramić uz napomenu da je država u određenim periodima tolerisala bespravnu gradnju.
Kraj sistema i tranzicija
Krajem 1980-ih, zbog hiperinflacije i ekonomske krize, mehanizam SIZ-ova prestaje da funkcioniše. Kako je to uticalo na radnike koji su godinama čekali stan?
"Krajem 1980-ih, duboka ekonomska kriza i inflacija usporili su finansiranje stambene izgradnje, što je odložilo rešavanje stambenih pitanja. Radnici koji su godinama doprinosili stambenim fondovima suočavali su se sa produženom neizvesnošću i dodatnim gubitkom vrednosti svojih izdvajanja, što je narušavalo poverenje u sistem", kazala je.
Kao rezultat jugoslovenske stambene politike i tranzicijskog otkupa, stanovnici država bivše Jugoslavije u velikoj meri poseduju svoje kuće i stanove. BiH danas ima ogroman procenat privatnog vlasništva nad nekretninama.
"Visok procenat privatnog vlasništva (oko 95% prema analizama iz 2015.) rezultat je socijalističke stambene politike, sistema društvenog stanovanja i kasnijeg otkupa stanova u tranzicijskom periodu. Zemlje bivšeg socijalističkog bloka imaju značajno veći stepen vlasništva nad nekretninama (Rumunija 94%, Slovačka 93%, Mađarska 92%, Hrvatska 91%) nego mnoge zapadnoevropske zemlje, gde taj procenat retko prelazi 50%.Takva struktura vlasništva delimično može da funkcioniše kao socijalni amortizer, jer visok stepen vlasništva doprinosi stambenoj sigurnosti velikom broju ljudi. Ipak, potrebno je oprezno tumačiti ove zaključke jer zahtevaju dublje analize savremenih ekonomskih i društvenih kretanja. Istraživanja koja sistematski sagledavaju posledice tranzicije na stambenu politiku u BiH i regionu još uvek su nedovoljno razvijena", zaključila je.
Ostavi komentar