Najmanje 280.000 građana Srbije starijih od 45 godina nema posao, a šanse da ga pronađu smanjuju se s povećanjem broja nezaposlenih mladih ljudi. Daleko od uslova za penziju i još dalje od novog stalnog posla, nezaposlen 50-godišnjak sateran je u ćošak.
Da bi dosegao starosnu granicu za penziju, koja je svake godine sve veća, mora da radi, a niko ne želi da ga zaposli.
Od 760.000 nezaposlenih, svaki treći ima više od 45 godina, a ovoj populaciji pripada i svaki drugi otpušteni radnik u vreme krize. Ipak, međunarodne institucije traže od Srbije da prati primer razvijenih zemalja i da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina, što bi ogromnom broju nezaposlenih građana Srbije još više otežalo mogućnost penzionisanja.
Iako velike, same brojke ne govore mnogo. Ali kada se zna da ugrožena egzistencija svakog nezaposlenog čoveka povlači i ugrožen položaj članova njegove porodice, problem se umnožava. 
- Prosečno trajanje nezaposlenosti u Srbiji iznosi 3,7 godina, s tim što mladi do 30 godina na posao čekaju u proseku 1,8 godina, dok oni koji imaju više od 50 godina posao traže u proseku 4,7 godina - kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Podaci NSZ pokazuju da na novo rado mesto najduže čekaju nekadašnji radnici velikih tekstilnih industrija, koji na posao pomoćnika konfekcionara čekaju u proseku 7,46 godina, dok šivači i krojači posao traže oko šest godina. Stručnjaci upozoravaju da najteže do posla dolaze žene u pedesetim godinama, kojih na evidenciji NSZ ima oko 130.000.
Svi otpustaju radnike u Srbiji: država, zajednička preduzeća, MMF, banke, itd.. A svi bi hteli da građani imaju novaca i kupuju. Svaki otpušteni radnik preko 45 godina starosti je učestvovao putem samodoprinosa ili umanjenim primanjima u stvaranju svega ovoga što se vidi oko nas. I sada pred kraj radne sposobnosti umesto da uživa on ostaje bez zaposlenja i li bez penzije ili je u bednu penziju koju hoće još i da smanje. Gde je tu ekonomska logika kada je taj degradirani čovek potrošač. A kako da troši kada nema u džepu ništa jer ga je politika ostavila bez primanja. Šta misli blagajnik državne kase kada nezna niko ko je vlasnik zajedničke imovine sticane u prethdnim generacijskim godinama? A ta imovina i ta radna snaga može oporaviti blagajnu države. Država nije par političara već narod koji živi u tim granicama.