Nekada isplativ posao danas se svodi na entuzijazam - guščije meso i mast još imaju kupce, ali niske otkupne cene i slabo tržište gase tradicionalni uzgoj u selima oko Žitišta
Nekada je gotovo svaka kuća u Banatskom Dvoru, selu u opštini Žitište, pored ostale živine, držala i guske. Danas se takva domaćinstva mogu prebrojati na prste jedne ruke, iako se radi o životinji koja je nekada predstavljala važan izvor dodatne zarade za seoska domaćinstva.
Jedan od retkih koji od ove lepe i korisne živine ne odustaje je Zoltan Erdei, piše zrenjaninski.com.
- Volim životinje i lepu živinu, a guske su mi možda i najlepši ukras u dvorištu. Pritom su vrlo korisne i isplative, ako se radi sa merom i strpljenjem - priča Erdei.
Ove godine imao je jato od oko 40 gusaka, od kojih je veći deo već prodao, dok mu je ostalo još osam komada za koje se nada da će pronaći kupca. Zoltan gaji rasu poznatu kao italijanka, bele guske koje dostižu zavidnu telesnu masu. Gusani narastu i do šest ili sedam kilograma, dok su guske nešto lakše. Reč je o rasi koja nije zahtevna za uzgoj, ima kvalitetno i ukusno meso, kao i solidnu nosivost, što je čini pogodnom za manja domaćinstva koja žele dodatni prihod. Sa ekonomskog aspekta, najveća prednost uzgoja gusaka jeste to što se veći deo godine hrane na pašnjacima, zelenilom i ostacima iz domaćinstva, uz dodatak kukuruza i žita. Time su troškovi ishrane znatno manji u poređenju sa drugim vrstama živine.
Zoltan je ove godine kupio 20 guščića, dok je preostalih 20 izvela guska iz njegovog jata, čime je dodatno smanjio ulaganja.
Guske se hrane od proleća do jeseni, najčešće do kraja novembra. Tada deo jata ide u prodaju, dok se ostatak ostavlja za priplod. Cena gusaka varira u zavisnosti od sezone, potražnje i telesne mase, ali interesovanje postoji, naročito pred praznike, kada se guščije meso tradicionalno traži. Poseban proizvod koji donosi dodatnu zaradu je guščija mast, koja je i dalje veoma cenjena u narodnoj medicini zbog svojih lekovitih svojstava. Ipak, i pored kvaliteta, tržište je ograničeno i zahteva direktnu prodaju, uglavnom „na kućnom pragu“.
Kada je reč o perju, koje je nekada predstavljalo važan izvor prihoda, danas se gotovo potpuno odustalo od njegove eksploatacije. Otkupna cena od svega 300 dinara po kilogramu učinila je ovaj posao neisplativim. „
- Moja majka je čupala guske i po četiri puta godišnje. Na kraju se od svake guske nakupi i do kilogram i po perja. Danas to niko ne radi, jer se jednostavno ne isplati - objašnjava Erdei.
Iako uzgoj gusaka više ne donosi zaradu kao nekada, primer Zoltana Erdeija pokazuje da ova proizvodnja i dalje može biti isplativa kao dopunska delatnost, naročito za domaćinstva koja raspolažu dvorištem, pašnjacima i sopstvenom hranom. Međutim, bez bolje organizovanog otkupa i većeg interesovanja tržišta, guske u Banatu ostaju uglavnom stvar entuzijazma, a ne ozbiljnog biznisa.
Ostavi komentar