Sledeće godine švajcarsko Basler osiguranje obeležava 150 godina poslovanja, ali i pet godina rada u Srbiji. Želja nam je i cilj da za 145 godina bude obeleženo 150 godina rada Baslera u Srbiji, kaže u razgovoru za portal Kamatica generalni direktor Basler osiguranja u Srbiji Vladimir Medan.
Medan kaže da Basler osiguranje ima filozofiju sa dugoročnim vremenskim horizontom i da kompanija nije došla u Srbiju da bi se zadržala kratko već da bi trajala koliko i u Švajcarskoj i drugde gde posluje.
Poslovna politika Basler osiguranja jeste i filozofija Švajcarske, zemlje iz koje kompanija dolazi, a to je da se sigurnost ne stiče samo reklamom već se prepoznatljivost ogleda u usluzi i kvalitetu onoga što pruža, a to su iznad svega - stabilnost, sigurnost i trajanje.
Osiguranje treba da pruži sigurnost jer iako niko ne želi da ima poplavu u stanu, da doživi saobraćajnu nesreću, da ima zdravstvene probleme – to je nešto što se neminovno događa i mi kao kompanija želimo da u finansijskom smislu budemo sa klijentima upravo kada im je najteže i kada imaju problem, a ne samo onda kada je sve u redu.
To nas razlikuje od ostalih na tržištu, jer mi želimo da naša preporuka bude da ono što smo se obavezali kao osiguravajuća kuća bude i izvršeno kada naš klijent to očekuje od nas.
Mi ne želimo da se pozicioniramo na tržištu kroz masovnu medijsku kampanju jer ona podrazumeva trošenje značajnih potencijala, a mi smatramo da novac klijenata mora biti siguran.
Basler osiguranje je počelo svoje poslovanje u Srbiji 2007. godine, praktično u sam osvit svetske ekonomske krize, koja je i našu zemlju veoma uzdrmala. Koliko je to uticalo na planove i poslovanje Baslera u Srbiji?
Sama kriza nije nešto što nas može previše potresti jer se u toku svog trajanja, a to je gotovo 150 godina, Basler suočavao sa nekoliko dramatičnih i finansijskih i drugih kriza u svetu i sve to vreme je nesmetano funkcionisao i radio.
Kriza na svetskom i srpskom tržištu nije nešto što dramatično menja poslovnu politiku Baslera jer je kriza nešto što je Basler u svom poslovanju i pretpostavio.
Naša poslovna filozofija je upravljanje krizom, a cilj je da naši klijenti problem predviđanja kriza i neželjenih efekata krize prepuste nama i da mi budemo ti koji će se boriti sa krizom da bismo u dugoročnom horizontu našim klijentima obezbedili finansijsku stabilnost i da njima taj problem krize sklonimo sa dnevnog reda.
Svakako da bi naš razvojni put u Srbiji bio sličan i bez krize, samo bi dinamika verovatno bila drugačija.
Istovremeno, verujemo da je upravo kriza nešto što će nama obezbediti pozitivnu interakciju sa klijentima jer će oni prepoznati u nama partnera sa kojim bi mogli da podele prevazilaženje krize. 
Stiče se utisak da i dalje postoji problem nepoverenja naših građana u finansijske institucije – kako osiguranja, tako i banke, investicione i penzione fondove, berzu... Koliko je u vašem sektoru to vidljivo?
Naravno, postoji i taj element vezan za ono što se događalo kod nas 90-ih godina prošlog veka i hiperinflaciju koja je istopila finansijske fondove.
Osiguranje jeste poverenje a ono se gradi. Mi smo u poslednjih 7-8 godina u sektoru osiguranja krenuli u proces povraćaja poverenja stanovništva u osiguravajuće kompanije.
Poverenje u kompaniju koja se bavi osiguranjem mora biti daleko veće nego kada pričamo o bankama jer kod banaka se radi o poverenju na godinu-dve dana koliko obično njima poveravamo novac kroz štednju.
Osiguravajućim kompanijama, sa druge strane, poveravamo novac na 10-20 godina i duže. Vremenski horizont je tu daleko duži a mogućnost nepredviđenih događaja daleko veća i zato je filozofija Baslera da onaj ko jednom postane klijent ne mora da razmišlja šta će se desiti za 10-20 godina jer je to postalo briga kompanije.
Proces razvoja životnog osiguranja u Srbiji još je na početku, najviše zbog loših i bolnih iskustava od ranije, a u narednih 5-10 godina očekuje da će se sve više i više štednje prelivati u životna osiguranja jer ona obezbeđuju i sigurnost i stabilnost.
Ipak, čini se da je u Srbiji i dalje nedovoljno razvijena svest o potrebi za osiguranjem. Postoji i ta precepcija osiguranja kao nekakvog „prizivanja nesreće“. Kako to promeniti?
Životno osiguranje ima za cilj da „ublaži“ nesrećni slučaj – ukoliko je reč o nekakvoj povredi ono vam može pomoći da lakše pregurate period kada će se vaši prihodi možda drastično smanjiti jer nećete biti radno sposobni ili će ta sposobnost biti bitno umanjena.
Istovremeno, u najgorem slučaju - gubitka života, što je najgori scenario koji ne želi ni osiguravajuća kuća ni korisnik - ono će barem obezbediti da vaša porodica ipak ima neku finansijsku stabilnost.
Ako ste uzeli stan na kredit, na primer, ovim ste obezbedili vašu porodicu da kroz polisu osiguranja mogu da otplate taj kredit.
Takođe, ako govorimo o životnom osiguranju ono ima i dodatnu logiku – to nije nikakvo „prizivanje nesreće“ – ono sadrži i element štednje, štednje kojom vi sebi obezbeđujete finansijsku stabilnost u budućnosti nakon isteka osiguranog perioda.
O tome šta možemo da očekujemo u trećem dobu kad više ne budemo radno sposobni treba razmišljati dok smo još uvek radno sposobni.
Za radno sposobno stanovništvo koje ima do penzije više od deset godina mnogo je kvalitetnije uzeti polisu životnog osiguranja nego penzionog jer pored štednje koja se isplaćuje po isteku ima i element sigurnosti u slučaju nekog nepredviđenog događaja.
Ono što Basler izdvaja od ostalih jeste da tu finansijsku stabilnost i sigurnost nije moguće reklamirati - naša politika su naša dela.
Ako postanete klijent Baslera ne treba ni da razmišljate da li ćete za 20 godina svoju polisu i dobiti u punom iznosu, naš zadatak je da na dugačak rok naš osiguranik prepusti razmišljanje o svojoj finansijskoj budućnosti osiguravajućoj kompaniji. 
Istraživanja, međutim, pokazuju da nešto više od trećine ispitanika u Srbiji uopšte ne koristi usluge osiguravajućih društava. Više od 70 odsto ispitanika veruje da osiguranje može da bude vid štednje, a istovremeno je gotovo 50 odsto anketiranih zabrinuto za svoju finansijsku sigurnost. Kako to komentarišete?
To se može posmatrati na nekoliko nivoa. Finansijska stabilnost je direktno vezana za kupovnu moć i prosečna primanja po glavi stanovnika jer ako svojom platom jedva uspevate da finansirate sve svoje mesečne troškove teško je očekivati da ćete uspeti da deo tog novca odvojite u štednju kroz životno osiguranje.
To će se promeniti delimično kada prosečna plata u Srbiji pređe 600 evra što je po nekim pokazateljima i odnosima cena nivo kada će ostajati jedan deo mesečnih prihoda slobodan za štednju i tek tada će prosečni stanovnik Srbije deo para moći da odvoji za finansiranje sopstvene budućnosti.
Problem je kupovna moć, a industrija osiguranja mora da „kalibrira“ svoj cenovni mehanizam u skladu sa njom. Tako, međutim, sada u Srbiji možete dobiti za manje novca isti nivo pokrića kao u nekih razvijenim zemljama za znatno više para.
Kako stoje stvari kada je u pitanju sektor neživotnih osiguranja?
Što se tiče tradicionalnog segmenta osiguranja, mi smo u Srbiji imali dobru tradiciju pogotovo kada govorimo o kompanijama jer u prošlom sistemu su postojala obavezna osiguranja kompanija tako da je taj segment pravnih lica stabilan.
Ono što je bilo relativno nerazvijeno je osiguranje individualne imovine fizičkih lica. Ipak, ima pomaka jer stanovi koji su se nekada relativno lako otkupljivali sada se ne mogu steći na takav način.
Tako su i ljudi svakim danom sve više svesni težine stvaranja imovine, kao i gubitka koji mogu nastati a koje neće biti moguće pokriti vlastitim sredstvima.
Zato vidimo šansu da u narednih pet godina dođe do povećanja premije osiguranja imovine fizičkih lica jer koristi od osiguranja su nemerljivo veće u odnosu na premiju koju plaćate kroz osiguranje.
Naime, jedan prosečan stan možete da osigurate za stotinak evra godišnje, dok su pretrpljene štete koje mogu nastati u stanu vrednom 80-90.000 evra nesrazmerno veće.
U tom segmentu očekujemo dalji razvoj osiguranja, jer je trenutno segmentacija takva da je čak blizu 50 odsto tržišta obavezno osiguranje. 
Ono po čemu je Basler osiguranje možda i najpoznatije na našem tržištu jeste osiguranje od profesionalne odgovornosti u zdravstvenoj delatnosti. Zašto ste se fokusirali upravo na taj segment i kakve su reakcije medicinskih institucija i lekara na ovu vrstu osiguranja?
Basler je krenuo sa tom uskom nišom lekarske odgovornosti i to predstavlja naš pristup „korak po korak“. Mi smo ušli u segment koji tada praktično nije ni postojao u Srbiji i sada smo lideri u njemu.
Uložili smo ogromnu energiju u smislu objašnjavanja zašto je ono potrebno. Ipak, ne treba potcenjivati naš lekarski sistem jer se nismo susreli sa nepoznavanjem. Nijedan lekar nije rekao da mu to ne treba, ali smo se susretali sa niskim standardom koji utiče na to da li je osiguranje nešto što sebi mogu da priušte.
Sa druge strane, to je vrsta osiguranja koja u svetu funkcioniše praktično na stoprocentnom nivou i na zapadu ne možete ni da zamislite lekara koji je ušao u zgradu bolnice a da nije pokriven ovim osiguranjem.
Uostalom, kad sedamo u automobil ne razmišljamo o tome hoćemo li napraviti saobraćajnu nesreću ali samim sedanjem u automobil postoji mogućnost za to. Tako i lekari dolaskom na posao se susreću sa različitim situacijama i nekad mogu izazvati i neželjene posledice po zdravlje i život pacijenata.
Upravo zato je ovo osiguranje neophodno lekarima kako bi mogli da svoj posao obavljaju bez presije.
Kako ocenjujete ulogu države? Koliko je ona učinila i koliko je spremna za saradnju sa osiguravajućim kućama na unapređenju uslova poslovanja u vašem sektoru poslovanja?
Osiguravajuće kompanije posluju na tržištu i naš osnovni zadatak jeste da u tržišnoj konkurenciji pokažemo ko je bolji i ko će obezbediti stabilnost i sigurnost sredstava klijenata na bolji način. Zato ne možemo očekivati da država razvija tržište osiguranja.
Ipak, ono što možemo očekivati i ono na čemu zajedno radimo je da sa državom dogovaramo određene promene u poreskim zakonima koji bi upravo omogućili određena fiskalna rasterećenja za kompanije i fizička lica koji su korisnici životnih osiguranja.
Na primer, ukoliko ste poslodavac i ukoliko možete zaposlenima obezbediti životno osiguranje u iznosu od 10.000 dinara mesečno i ukoliko na taj iznos nemate dodatne poreze i doprinose onda imate i vi i vaši zaposleni interes zbog kog bi to osiguranje bilo korisno.
Sa druge strane, taj novac će biti „recikliran“ i ceo taj kompleks predstavlja zatvoreni krug koji treba da na indirektan način pokrene spiralu novog investicionog ciklusa u Srbiji.
Smatrate, dakle, da bi poreske olakšice za osiguranike životnog osiguranja mogle da imaju pozitivan efekat na sektor osiguranja.
Poreske olakšice bi definitivno pomogle jer svugde u svetu postoje značajne poreske olakšice za poslodavce koji su voljni da deo prihoda plasiraju u životno osiguranje za svoje zaposlene.
Razvoj privatnog životnog osiguranja relaksira državni budžet i rešava dva problema.
Prvo, rešava se problem državnog penzionog fonda jer se značajan deo tog novca iz životnog osiguranja preliva po završetku radnog veka u privatne penzione fondove, smanjuje se i pritisak na socijalna davanja u trećem dobu, kao i delimično pritisak na zdravstveno osiguranje.
Drugo, tako prikupljena sredstva predstavljaju vid domaće štednje što je bitno za svaku zemlju jer je ona daleko kvalitetniji izvor za svaku državu od uvezene. Najveći deo tih sredstava se reinvestira u razne vidove državnih hartija od vrednosti i državne projekte i ona ostaju u zemlji.
Zato bi država možda mogla da se na kraći rok odrekne dela poreskih prihoda, ali bi sa druge strane daleko više dobila na srednji i duži rok. 
Kako komentarišete činjenicu da se, na primer, u bankarskom sektoru u Srbiji dešavaju ozbiljne promene – neke banke se povlače sa srpskog tržišta, druge dolaze, neke su banke praktično propale – dok je u sektoru osiguranja naizgled sve mirno. Da li je zaista tako kako se čini? I, ako jeste, zašto je to tako?
Generalno, industrija osiguranja zbog znatno dužeg vremenskog horizonta mora da predstavlja sigurnost i stabilnost više od banaka. Zato i u svetu na 4-5 posrnulih banaka dolazi tek možda jedno osiguranje.
Osiguranja su daleko stabilnija i otpornija na udare finansijskih kriza nego što je to slučaj sa bankama.
Što se tiče akvizicija, akvizicioni momenti su svedeni na niži nivo jer su premije u regionu značajno smanjene pa su i očekivanja od tih tržišta značajno smanjena.
Ostavi komentar