Kompanija Delta holding otvorila je internet stranicu sa informacijama o životu i radu svog osnivača i predsednika Miroslava Miškovića koji je u pritvoru i protiv kojeg se vodi istraga zbog navodnih malverzacija u privatizaciji putarskih preduzeća.
- Ovaj sajt napravljen je sa željom da se javnost upozna sa doprinosom Miroslava Miškovića Srbiji i regionu, u filantropskom i poslovnom smislu - izjavio je predsedavajući borda direktora Delte Dejan Jeremić, povodom otvaranja sajta www.miroslavmiskovic.rs.
Na sajtu je opširna biografija Miškovića, podaci o filantropskim aktivnostima Miškovića i Delte, tekst o slučaju privatizacije Preduzeća za puteve Niš, za koju je Mišković osumnjičen.
- Sajt, takođe, nudi odgovore kritičarima Miroslava Miškovića, koji su uporni u nameri da ga prikažu kao negativnu ličnost, ignorišući njegov preduzetnički duh i sve što je u kontinuitetu činio za dobro celog društva. Kampanja koja traje sada mu pripisuje samo mane, karikirajući ga na političkoj osnovi - izjavio je potpredsednik Delte Dejan Jeremić.
Kupio Srbiju na rasprodaji
Dok zemlju potresaju svakodnevne afere, a potoci prljavog novca se prelivaju iz jednog u drugi kriminalni džep, jedan čovek je neometano, kao na nekom sporednom koloseku, kupovao i prodavao, bogatio se i još se bogati. Put njegovog uspona nije sasvim poznat javnosti. „Tabloid“ prvi put objavljuje dosije o Miroslavu Miškoviću i njegovoj imperiji. Zahvaljujemo se na podacima koje su nam ustupili inspektori Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala Policijske uprave Beograda i inspektori Treće uprave Bezbednosno-informativne agencije
Milovan Brkić
Nikola Vlahović
Miroslav Mišković, danas svakako najbogatiji čovek u Srbiji, a među najbogatijim pojedincima u Evropi, rođen je 1945. u selu Bošnjanu, opština Varvarin. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je u nekadašnjoj „Jugobanci“ u Kruševcu, a 1987. imenovan je za generalnog direktora HI „Župa“, takođe u Kruševcu, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije.
Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI „Župa“, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima kao što je, na primer, kupovina rasnih konja iz SAD-a i njihova preprodaja kupcima iz Holandije, uz dobru razliku u ceni.
Već sledeće godine osnovao je „Delta holding“, u kojem je kao „suvlasnik“ imao 25 % kapitala.
Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir…
I zaista, otkud pare da započne sve to? Pogotovu što oni koji ga dobro poznaju tvrde da i zaštitni znak „Delta holdinga“, onaj trougao u obliku grčkog slova „delta“, zapravo ne znači ono što tamo piše, dakle, „Delta M“, nego „Delta 3 M“, od Mirjana, Marija, Marko (Milošvić).
Činjenica je da jedan državni službenik sa činovničkom platom, pa makar bila i dotirana državnim bonitetima i privilegijama, nije mogao da sve to sam finansira. Logično je tumačenje koje je tokom godina došlo na proveru: Mišović je sve to stvorio novcem Miloševićeve države, pa se tim novcem i dalje bogati.
Možda upravo u tome leži odgovor na enigmu o skrivenom Miloševićevom blagu, koje posle Petog oktobra niko nije pronašao ni uz pomoć Interpola. Izvori „Tabloida“ smatraju da su sa tim računali i oni koji su kidnapovali Miškovića 2001. godine, i to ona ista ekipa iz Jedinice za specijalne operacije, koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i „unutar porodice“. Takođe, verovatno je ova ista afera nekako brzo „sklonjena“, mada je bila teška nekoliko miliona ondašnjih maraka. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika takozvanog „Zemunskog klana“, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića-Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog „otkupa“ bila je ekspresno plaćena. Reč je o sumi od sedam (7) miliona maraka!
Koji su razlozi njegove otmice i tako visoko plaćene „otkupnine“ postaje jasnije ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze prema JSO, koja je izgleda obezbeđivala Miškovićevu surovu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti tokom jeseni 1995. godine. Istu građu Mišković je izvozio u Grčku. U prethodnom dogovoru oko dobiti vezane za tu građu učestvovali su Radovan Stojčić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković „zaboravio“ da plati „partnerima“, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno pomenutih sedam miliona maraka.
Istog dana kada se desila otmica, Mišković je bio na otvaranju jedne sajamske priredbe u Beogradu. Bio je u društvu relevantnih ljudi iz vrha vlasti, a pod ruku ga je držao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Istog dana, na ulazu u sedište njegove firme, otet je i odvezen u nepoznatom pravcu. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio svoju ostavku na mesto ministra policije „do 15 maja“ ako se ne reši „slučaj Mišković“ i po izručenju „grupe građana“ od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa posle pušteni na slobodu.
Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Prašina se slegla. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije zaista bili umešani u otmicu. Svi oni su se kasnije našli na listi osumnjičenih za ubistvo premijera Đinđića.
Kako je Miroslav Mičković počeo da gradi svoju imperiju?
Po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, kao kadar JUL-a, g. Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane i premijer, ali je Milošević naknadno odustao od te namere U stanu porodice Milošević, na Vračaru, u Ulici Save Kovačevića.
Kada se Porodica preselila na Dedinje, Miroslav Mišković počinje svoje poslove. Osnovao je preduzeće „Delta Holding“, u kome je imao učešće od 25 procenata. „Delta holding“ osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pod okriljem pet članica – „Delta M“, „Delta banka“, „Delta osiguranje“, „Delta sport“ i „Delta MC“. Nakon toga Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa svojom „BK Kompanijom“. Samo „Deltu M“, na primer, čine „Delta In“, „Delta Auto“, DMD, „Delta Internacional“, „Madži“, „Detmile“, „Delta Agrohemija“, „Delta Invest“, „Delta Agrar“, „Difashion“, „Delta Funghi“…
Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme visoke inflacije i hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka je otkupljivala devizna sredstva parama iz primarne emisije. Zarada je bila zastrašujuća. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije i uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner Socijalističke partije Srbije, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke!
I pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prebačene su na račun „Delta banke“, čijim parama je Mišković neograničeno raspolagao.
Kada je 5. oktobra Milošević izgubio vlast, Miroslav Mišković, koji je stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah se odriče svog pokrovitelja. Novom premijeru Đinđiću nudi svoje usluge. Podvodi mu svoju potpredsednicu Milku Forcan, sa kojom Đinđić u svom kabinetu, na fotelji, polno opšti i tako je Mišković svoju imperiju u potpunosti sačuvao. Kontakt sa Đinđićem Mišković je ostvario uz pomoć Milke Forcan, kćeri gospodina Mileusnića, direktora „Jugohemije“, koja je prethodno ostvarila (seksualnu) vezu sa Borisom Tadićem, tadašnjim saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je „Delta holding“ preuzela pod čudnim okolnostima kredit za prodati MOBTEL, odnosno Telekom, što je i sam premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu.
Ali, i pored toga, Mišković je nastavio preko Slobodana Radulovića da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom „Krmivo produkt“-a, ali ponajviše sa mnogobrojnim firmama čiji je vlasnik tadanji ministar policije Dušan Mihajlović, sa njegovom poslovnom imperijom „Lutra“.
Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, tadašnjeg direktora „Komercijalne banke“.
Svoju poslovnu imperiju gospodin Mišković je stvorio, i uvećava je, parama porodice Slobodana Miloševića. Moguće je da u tome i leži enigma onog blaga koje je pripisivano Miloševiću sve do početka oktobra 2000. godine, a koje kasnije nije mogao da pronađe ni Interpol, a tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao svim silama da prikrije i omogući Miškoviću i njegovim saradnicima da ga dobro sakriju.
Ako je tačna procena da „Delta“ ima vrednost preko tri milijarde evra, sada će biti logično da se pogleda u knjige i utvrdi koliko je g. Mišković za račun svojih firmi platio poreza i na koji način on pravda svoje bogatstvo.
U Srbiji se porodice koje su pune blaga međusobno orođuju, da povećaju imperiju. Tako je sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa svojom ženom živi danas u Londonu, u kući koju je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra. Sa poslugom, dadiljama, obezbeđenjem…
Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice.
Kada je famozni zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Mišković je prošao bez “ogrebotine“. Niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano – nešto ispod pet miliona maraka – objektivno se nije ni osetilo u “carstvu nekadašnjeg socijalističkog direktora“.
Jedan je od retkih milijardera u Srbiji koji je sebi dozvolio luksuz da bude kidnapovan. Sve je bilo iznenada – i samo kidnapovanje, i pregovori, i isplata, i suđenje koje je zatim okončano puštanjem kidnapera da se brane sa slobode.
Izuzimajući ovu storiju o otmici, Mišković je uvek važio kao čovek dosledno oprezan kada je reč o javnom nastupu i publicitetu. Iako je školovan u socijalističkoj direktorskoj strukturi, za razliku od skoro svih bogatih ljudi, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog PR menadžera i da on prima i amortizuje i napade i pohvale. Duboko zaklonjen iza lika svoje šarmantne potpredsednice Milke Mileusnić-Forcan, Mišković poručuje, demantuje, objašnjava, upozorava i preti i javnosti i protivnicima, i ljudima na vlasti.
Ipak, ostaje tajna kako je posle 5. oktobra Mišković utrostručio svoje bogatstvo. Ostaje obavijeno velom tajne, i još uvek nerazrešeno pitanje osnivača kompanije „Delta M“ i njenim stvarnim materijalnim počecima.
Pljačkaška aktivnost gospodina Miškovića svakodnevno napreduje.
On ni u sukobu sa malim akcionarima „Pekabete“ ne misli da izađe u javnost i objasni njihovu sudbinu. On to nije činio ni kada su njegovi menadžeri ulazili u „Pekabetu“, čuvajući kao strogu poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda, koja je bila u usponu, uložio samo 14 , ili 40 procenata, koliko mali akcionari veruju da je danas u njegovim rukama. Mišković u rukama drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne.
Ovo pitanje je izbilo na videlo kada je bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović optužio sve one koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji, inače, u Evropi još nije viđen.
Nije danas lako objasniti zašto afirmisana firma („Pekabeta“) umire uspravno, zašto se briše ime firme prepoznatljive po sloganu „Dobro jutro, komšija“ i, umesto njega, pojavljuje se naziv – „Maxi“, uz obećanje da će ih u Srbiji uskoro biti, ni manje ni više, nego – stotinu.
Kada su ga iz dvoiposobnog stana u Kruševcu izvukli Miloševićevi operativci, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, vrlo smišljeno, puštao u javnost da ono „M“ uz ime „Delta“ znači – Mira, Marija i Marko. To je, naravno, godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je uvek u pozadini, i da je samo činovnik.
U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa tadašnjim ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag izgubio u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz, na obostranu korist. Mišković je bio uspešniji od „Geneksa“, „Ineksa“ i svih onih nekadašnjih velikana naše spoljne trgovine. Ministru Vukoviću je rastao rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao sredstva za delovanje ove političke i satanističke organizacije.
Ipak, glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo „Fijata“ i „Alfa romea“, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto- kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je stvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića, najvećeg bankoseče privatnih i državnih banaka u Srbiji. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem „Maxi“.
Posle Petog oktobra nagađalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića.
Pouzdano se zna da je njegov čovek bio Nemanja Kolesar, ubačen kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić je instalirana kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije.
Posebno je Mišković uspevao da “radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom“. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu nad polovinom srpske privrede, a i nad devedeset odsto pripadnika „sedme sile“.
Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je zaista udeo Miškovića u „Pekabeti“ i da zaštiti interese manjinskih akcionara, što inače čine sve ozbiljne vlade. „Pekabeta“ je nekada bila drugi snabdevač Beograda, pa i Srbije, ali je umrla, tako reći, stojećki, oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para.
Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS-a (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Ili ga mnogi beogradski mediji respektuju i štite iz nekog drugog, opipljivog razloga.
Konačno, ministar Mlađan Dinkić bi morao da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, da objasni koliko je stvarno njemu ekstraprofita trebalo naplatiti. Naravno, posebno bi morao ministar Dinkić da odgovori kako je i za koliko para Mišković prodao svoju „Delta banku“ i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je, pritom, ministar finansija lično čestitao? Koliku je proviziju u ovoj transakciji uzeo i gde je sklonio pare ministar Dinkić?
Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija. Njegova potpredsednica Milka Forcan upućuje male akcionare da se za zaštitu svojih prava obrate sudu, mada u svim demokratskim državama o tim pravima brine izvršna vlast.
Imperija Miroslava Miškovića, vredna tri milijarde evra, svakodnevno raste, kao kvasac. Ko će ovom pljačkašu stati na put?
Avion patološke stipse
Miroslav Mišković je prošlog meseca kupio sebi avion. Platio je, kao od šale, 34 miliona evra. Unajmio je i svog pilota. Direktor BIA g. Rade Bulatović preporučio mu je svog prijatelja Božidara Pašajlića, direktora letačke škole iz Vršca, koji od 1. novembra prelazi na rad kod gospodina Miškovića.
Tabloid je pokušao da od gospodina Pašajlića, iskusnog pilota, sazna uslove pod kojima će brinuti na „vazdušnom putu“ o najvećem srpskom bogatašu, ali on nas je obavestio da ni sam još ne zna koliko će mu novi gazda, poznat kao patološka stipsa, odrediti za platu.
Feudalac
U poslednjih nekoliko godina g. Mišković je, poučen iskustvom tajkuna Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Naravno, zemlja je i dalje zaparložena, jer gospodinu Mišoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda strancima.
Obaveštajni izvori ukazuju da pregovara sa Albancima Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu, plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrđuju se samo modaliteti na koji način da ta zemlja bude knjižena.
Uvek na usluzi
Mlada i šarmantana Milka Mileusnić, kćerka bivšeg direktora „Jugohemije“ i predsednika Privredne komore Srbije, ušla je u srce gospodina Miškovića i iz njega još nije izašla. Poznavaoci njihove veze tvrde da je Milka Mileusnić rodila Miškoviću kćerku, a potom se, uz veliku, višemilionsku apanažu, udala za drugog čoveka, inače inženjera i čestitog momka. Mišković je svoju šarmantnu ljubavnicu podvodio premijeru Đinđiću, predsedniku Tadiću i drugim srpskim velmožama. Po potrebi.
Svečana večera
Kada je 28. juna 2001. godine, na Vidovdan, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, dva bliska Miloševićeva saradnika i poslovna prijatelja, priredili su oko 20 sati svečanu večeru u restoranu Miškovićeve „Delte“.
Mišković je lično dočekivao goste – Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, tadašnjeg zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, inače šefa kabineta tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića, Čedu Jovanovića, tadašnjeg šefa poslaničkog kluba DOS-a u Narodnoj skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD-a.
Večera je bila otmena i pod voćstvom Miškovića i Mihajlovića nazdravljalo se izručenju bivšeg predsednika SRJ. Mišković je prisutne obavestio da je Vidovdan pravi dan za taj posao.
(Stenogram razgovora sa ove večere naknadno ćemo objaviti)
Pranje s ribanjem
Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih i narodnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije „Delta“. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao kompaniju „Hemslejd trejding limitid“ (Hemslade trading ltd.), a zatim i „Delta banku“. Preko ove dve firme iznosio je na desetine miliona nemačkih maraka, američkih dolara, austrijskih šilinga, švajcarskih franaka, italijanskih lira… Tabloid poseduje brojnu dokumentaciju o iznošenju novca iz zemlje.
Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune „Popular banke“ na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su „Anteksol“ i „Braunkort“, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kako da raspolažu i kome da uplaćuju taj novac. Tako je „Anteksolu“, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu deviznih sredstava na račun mnogih srpskih firmi, a u tom mnoštvu najviše ih je bilo Miškovićevih. O bliskoj povezanosti „Hemslejda“ i „Delta banke“ jasno govori i podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na „Hemslejd“, pa precrtani rukom i prepravljani na „Delta banku“.
Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarske revolucije našao izgubljeni srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem su mu začepili usta i ponudili da radi za njih. Dinkić je poslušno ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka dopuštenje Vlade Srbije da je aktivira, što se neće nikad desiti, jer Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac. S druge strane, proces povodom pranja para započet je na Kipru.
Pokondirena tikva u Londonu
U prošlom broju započeli smo serijal o „liku i delu“ najvećeg srpskog pljačkaša u njenoj dugoj istoriji, vlasniku „Delta M“ imperije, gospodinu Miroslavu Miškoviću.
Njegovu dobro skrivanu biografiju i nedela Tabloid će u nekoliko nastavaka predstaviti svojim čitaocima. U ovom broju predstavljamo ulogu njegove žene Ljiljane u pljačkanju Srbije, njenom bogatstvu i divljanju po Londonu. Zahvaljujemo našem engleskom kolegi Vilijamu Džeksonu Holstonu na preciznim podacima koje je prikupio za naš list.
Nikola Vlahović
Milovan Brkić
Poseban uticaj na sudbini Miroslava Miškovića, a potom i Srbije, imala je i ima njegova supruga Ljiljana Mišković. Dok je g. Miroslav bio jedan od direktora kruševačke „Jugobanke“, a potom Hemijske industrije „Župa“, ceo grad je znao da je njegova supruga Ljiljana ponižavala muža na javnim mestima, nazivajući ga mlakonjom. Kruševljani je pamte po čestim vezama sa muškarcima snažnije građe. Najstrasniju vanbračnu vezu imala je sa direktorom jednog kruševačkog preduzeća.
Nesrećan zbog ljubavnih avantura svoje supruge Ljiljane, gospodin Mišković je jedva dočekao da se preseli u Beograd i počne da se druži sa Slobodanom Miloševićem. Imali su zajedničku nesreću, supruge su ih mučile, ponižavale i bili su njihovi robovi.
Iz službenog braka sa Ljiljanom gospodin Miroslav Mišković ima dvoje dece: sina Marka i kćerku Ivanu. Deca žive u Londonu, u odvojenim kućama, a Miroslav i Ljiljana imaju treću kuću – svoju.
Kćerka gospodina Miškovića udata je za Gorana Karića, najstarijeg sina Sretena Karića.
Kada je gospođa Ljiljana Mišković, piše naš saradnik Vilijam Džekson Holston (William Jackson-Houlston ) iz Londona, počela da dolazi u London, žalila se svojoj prijateljici Vesni Galagoši kako njoj i Miroslavu (zove ga Miško) svaka opoziciona stranka dolazi i traži pare.
Najgori je, tvrdila je gospođa Ljiljana, bio pokojni Đinđić koji je tražio i po 100 do 150 hiljada maraka, i pretio im rečima: „Kada mi dođemo na vlast, nećemo vas dirati ako nam sada dajete onoliko koliko od vas tražimo…“
Vesna Galagoša je, piše dalje Vilijem Džekson, posvedočila kako gospođa Ljiljana Mišković omalovažava ženu koja radi u njenoj kući na moru u Crnoj Gori. Kolega Vilijem napominje da je gospođa Galagoša u Londonu poznata kao „Vesna plastika“, zbog bezbrojnih plastičnih operacija, a po zanimanju je eskort-gerla ( poslovna pratnja) i preprodavac kradenih stvari.
Kada je 1996. godine Ljiljana tek počela da dolazi u London, gospođa Galagoša je potvrdila našem kolegi Vilijemu da je morala da uči i kultiviše Miškovićevu suprugu, jer nije imala pojma šta je kvalitet, a šta kič.
Gospođu Ljiljanu Mišković u Londonu danas zovu „Južna pruga“.
Gospođa Vesna Galagoša je od gospođe Mišković dobila 200 hiljada funti na ime provizije zbog pružene pomoći oko kupovine kuća u Londonu. Od dobijenih para gospođa Galagođa kupila je dva stana u Novom Sadu (adresa stanova poznate redakciji).
Gospođa Mišković, iako je kupila tri kuće u prestižnom delu Londona, još nema stalni boravak i pored toga što je vlasnik pasoša Republike Kipar. Kolega Džekson je otkrio da ga je u Nikoziji platila 500 hiljada evra advokatskoj kancelariji sadašnjeg predsednika Kipra.
Po Londonu gospođa Mišković šenluči. Nimfomanka je i prisiljava muškarce zaposlene u njenim firmama da vode ljubav sa njom. Troši ogromne količine novca na predmete bez ukusa, jer ova seljanka iz okoline Kruševca nije nikada pročitala nijednu knjigu.
Jednom prilikom majka Vesne Galagoše preporučila je Ljiljani da bude umerenija u trošenju, jer narod u njenoj Srbiji gladuje, pati se, smrzava… Gospođa Mišković je osorno odbrusila: „Baš me briga za narod, to je stoka.“ Primera radi, kolega Džekson Holston je došao do računa iz kojih se vidi da je gospođa Mišković plaćala i po 1.500 funti za donji veš u Harodsovim robnim kućama!
Miškovići obožavaju London. Naročito najskuplje delove grada.
Poseduju tri kuće u ovom gradu, koje koštaju preko 27 miliona evra!
Kuća u kojoj stanuje Ivana Mišković-Karić nalazi se na Trgu Vikam broj 5, blizu Kensington Haj Strita.
Ljiljanin sin Marko ima kuću u istoj ulici,ali na broju 7, odmah do Ivanine.
Gospođa Ljiljana i Miroslav Mišković kupili su kuću, koja se nalazi u ulici Adison Round broj 44, u najskupljem delu Londona.
Kuće Ivane i Marka Miškovića su četvorospratnice sa unutrašnjim liftom, podnim grejanjem, unutrašnjim bazenima, perverzno i luksuzno opremljene. Kuće imaju preko hiljadu kvadratnih metara stambene površine. Ukupna vrednost kuća porodice Mišković je, prema izveštaju londonskih poreskih vlasti, 27 miliona funti. Ili oko 50 miliona dolara!
Nameštaj i opremanje kuća Ivane Mišković – Karić i njenog brata Marka koštalo je srpske građane više od pet miliona funti!
I pored ogromnog bogatstva i raskalašnog žiovota, tvrdi naš kolega Vilijem Džeskon, gospođa Mišković je velika stipsa kada treba da plaća kućepaziteljke i čistačice, ali plaća batlera-portira i obezbeđenje 50 hiljada funti godišnje! To su i za prilike u Engleskoj ogromne pare. Za grejanje svoje kuće, proverio je kolega Vilijem njene račune, gospođa Mišković plaća hiljadu funti mesečno!
Miroslav Mišković nije ponosan što ima tako priprostu ženu. Jednom prilikom gospodin Mišković je pred gospođom Vesnom Galagošom savetovao svoju ženu Ljiljanu da se samo dotera i da ćuti kada idu na prijeme i bankete, jer ona slovi za glupu, priprostu i vulgarnu osobu, koja na banketima nasrće na muškarce, odvlačeći ih u toalet.
Bahatost porodice Mišković je šokantna. Miškovižev sin Marko, prema izveštaju londonske policije, koji je ustupljen našem engleskom saradniku, mesečno na ime kazni za pogrešno parkiranje plaća 8 hiljada funti, jer ne poštuje znake zabrane parkiranja. Gospođa Ljiljana Mišković je platila 25 hiljada funti za rekonstrukciju podočnjaka u vrhunskoj klinici, a više puta je skidala salo sa stomaka i bedara.
Kupovine Miškovića u Londonu pratile su i interesantne dogodovštine kada je gospođa Ljiljana Mišković kupovala kuću za sina Marka sa svim nameštajem koji se već nalazio u kući, Trg Vikam broj 7, a koji inače služi za „friziranje kuća“ na prodaju. Taj nameštaj iznajmljuje agencija koja prodaje kuće kako bi dočarala mogući izgled kuče potencijalnom kupcu. Ljilja nije znala da nameštaj za „friziranje“ nije za prodaju i insistirala je da joj se sve proda. Agencija je imala velikih problema dok nije uspela da ubedi vlasnika koncertnog klavira, koji je takođe donet za “friziranje“, da ga proda. I to po petostruko većoj ceni. Vrištala je da hoće baš taj nameštaj! I baš taj klavir!
Gospođa Ljiljana Mišković, i pored tolikog vremena provedenog u Londonu, ne zna engleski. Ni prostu rečenicu, niti pokušava da ga uči, jer je blago tupava. Kada je bila u Selfridšisu na privatnoj modnoj reviji, Ljilju je uslužila devojka po imenu Zorana, poreklom iz Beograda. Gospođa Mišković je nadmeno pitala Zoranu: „Znaš li ti ko sam ja?! Kada je devojka uzvratila da ne zna, Ljilja je, po običaju prosiktala: „Ja sam najbogatija žena u Srbiji!“
Kada gospođa Ljilja dovodi goste, smešta ih u najveću kuću, u Markovu četvorospratnicu, i odvodi ih u odaje za poslugu u prizemlju, jer ne želi da joj se prljaju tepisi na četvrtom spratu, gde se, inače, nalaze gostinske sobe.
Naš engleski saradnik boravio je u kućama Miškovića u Londonu, jer glavni savetnik gospodina Miroslava u Beogradu je Englez, obaveštajac iz MI 6.
Miškovići novac koji opljačkaju u Srbiji peru preko Kipra i preko „Berkli“ banke u Londonu.
Ivana Mišković-Karić, prema saznanjima našeg saradnika iz Londona, redovni je klijent agencije za poslovnu pratnju, koja joj omogućava uživanje sa mlađim ljudima, uglavnom Hispanoamerikancima, jer obožava da sa njima ima intimne odnose. Zamišlja da vodi ljubav s Antonijem Banderasom.
Ljiljanin sin Marko je na kokainu, postao je zavisnik. Sada je u vezi sa pevačicom iz Novog Pazara Eminom Jahović, i na nju nemilice troš novac. Pre toga je bio u vezi sa jednim sredovečnim Englezom, valjda da i to proba.
U krugovima u kojima se kreće u Londonu, gospođa Ljiljana tvrdi da već više od dvadeset godina njen muž nije sposoban da obavlja bražne dužnosti, da je skoro impotentan.
Ona tvrdi da je većina preduzeća i novca DELTA M kompanije na njenom imenu, da je ona vlasnik i da razmišlja da sasvim napusti „smrdljivu“ Srbiju. Plaši se da je srpska mafija ne pronađe u Londonu, na adresama koje su poznate opasnim momcima.
Upućeni izvori, koji prate pljačku porodice Mišković, tvrde da se ruska mafija nameračila da namiri Miškovićev dug prema porodici Milošević i da njihov život u Londonu nije baš tako siguran. U razgovorima koje je presrela Bezbednosno-informativna agencija, Ljiljana se, često, iz Londona žali ljubavnicima iz Beograda i predlaže im da dođu u London i pobegnu na “pravo tajno mesto“.
Zastrašujuća pljačka porodice Mišković dovela je Srbiju na najniše grane: nekoliko miliona ljudi gladuje, milion njih čeka posao skoro bez nade da će ga ikada dobiti, ljudi padaju kao snoplje od bolesti, bez lekova.. Jedna porodica se bogati, otima, pljačka, ubija… Tabloid će nastaviti da objavljuje ekskluzivne podatke o ovoj porodici i njihovim zaštitnicima.
Ujak gospodina Mlađe
Malo je poznato da je glavni zaštitnik porodice Mišković posle Petog oktobra bio Mlađan Dinkić.
Gospodin Miroslav Mišković je rođen u selu Bošnjani kod Varavrina, odakle je i Mlađanova majka Mirosinka. Miroslav je Mlađanu ujak. Na preporuku tadađnjeg šefa Resora Državne bezbednosti Radomira Markovića, Miroslav je, uz saglasnost njegove majke Mirosinke, Mlađana poslao u “opoziciju“.
Novčanim prilozima, koje je predstavljao kao da ih Mlađan pribavlja, osigurao je Dinkiću u opozicionim redovima solidan status. Nakon Petog oktobra, kada je postao guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić odigrao je istorijsku ulogu u prikrivanju para podorice Milošević i bogatstva Miroslava Miškovića.
U narednim brojevima objavićemo nalaze Tribunala u Hagu, koji je istraživao kretanje novca iz Srbije u vreme vladavine Slobodana Miloševića i na koji način su te pare, uz pomoć guvernera, a danas srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića, ostale na tajnim računima. I kakva je njegova uloga.
Tabloid raspolaže proverenim podacima da je premijeru Koštunici postavljen ultimatum, nakon što su mu ustupljeni svi podaci o pljačkama gospodina Miškovića i Mlađana Dinkića, da obojicu, bez odlaganja, mora uhapsiti i izvesti pred sud. Predsednik Boris Tadić takođe je upoznat, na posredan način, i pokušava da se distancira od gospode Miškovića i Dinkića.
Brojači novca
Najvažnije za dinare koji je Mišković dobijao iz prvobitne primarne emisije u vreme hiperinflacije je bilo da se po kratkom roku zamene za nemačke marke i ostale strane valute. U tu svrhu napravljena je čitava organizacija, sa sedištem u „Geneksovim“ apartmanima na Novom Beogradu. Tamo je iznajmljen prostor u koji su dileri s ulica svakodnevno donosili kupljene devize, bacali na pod, posle čega su razvrstavane po apoenima i brojane. Pošto je posao bio toliko obiman, a u nedostatku ljudi, Mišković je morao da angažuje mladiće i devojke iz Omladinskih zadruga, čiji je zadatak bio samo da broje doneti novac. Posao je postao toliko obiman, da su omladinci jedva izdržavali tempo. Nakon nekoliko meseci, shvativši da zbog neverovatne količine deviza dolazi do zastoja u radu, Mišković je kupio aparate za brojenje novca, posle čega je sve postalo mnogo lakše.
Posrednik lepo naplaćuje
U petak, 27. oktobra glavnog urednika Tabloida je na ručak, u restoran Atlanskog saveza u Bulevaru oslobođenja broj 83, pozvao rektor Megatrend univerziteta u Beogradu, gospodin Mića Jovanović. Pored glavnog urednika, na ručku su bili još kolumnistkinja Tabloida Isidora Bjelica i njen suprug Nebojša Pajkić.
Gospodin Mića Jovanović, čiji Megatrend univerzitet je našem listu pozajmio izvesnu svotu novca, sa određenim periodom vraćanja, naredbodavnim tonom je, u prisustvu gospođe Bjelice i njenog supruga, zatražio od glavnog urednika da obustavi serijal o porodici Mišković. „Danas me je Mišković, moj prijatelj, koga znam još iz Kruševca, zvao pet puta i molio da obustavim pisanje. Nemoj više da objavljuješ ništa o njemu, obećao je da će mi platiti, odnosno da će dobro pomoći Tabloidu“ – zahtevao je gospodin Jovanović.
Ručak, inače održan u napetoj i mučnoj atmosferi, glavni urednik je napustio, šokiran Jovanovićevim zahtevima. Uoči zaključenja ovog broja saznali smo da je gospodin Mišković gospodinu Mići Jovanoviću platio 50 hiljada evra!
Tabloid je o ovom događaju pismom obavestio nadležne organe, direktorka lista je zamolila naše dopisnike iz inostranstva da upoznaju svoja ministarstva spoljnih poslova sa pritiscima koji se vrše na naš list.
Direktorka lista i glavni urednik povodom ovog incidenta imali su više razgovora sa predstavnicima međunarodne zajednice. Dragocena nam je njihova podrška i ohrabrenje da istrajemo na putu u borbi protiv mafije.