Statistika je najčešće tačna, ali njena svrsishodnost zavisi od ugla iz koga se njeni rezultati posmatraju. Ugao posmatranja političara i analitičara je suprotan: političari „su po prirodi optimisti“ dok analitičari treba da iz podataka kakvi jesu donesu kvalitetne zaključke o uzrocima i posledicama, piše ekonomista Miroslav Zdravković.
On navodi i par primera političkog i analitičkog tumačenja statističkih podataka.
- Prosečna plata u Srbiji je povećana sa 68 evra u decembru 2000 na 367 evra u oktobru 2012 godine.
Političar će reči da je povećana više od pet puta. Analitički uvid kaže da je od oktobra 2000 do danas broj zaposlenih u Srbiji smanjen za 363 hiljade lica, u tome u prerađivačkoj industriji za 330 hiljada, da je nivo proizvodnje prerađivačke industrije danas niži nego 2000 i da je rast plata posledica rasta spoljnog duga sa tadašnjih 11,7 na sadašnjih 25,5 milijardi evra.
Da je danas isti broj zaposlenih u prerađivačkoj industriji prosečna plata bi bila niža, oko 320 evra, ali bi bio manji broj nezaposlenih lica, veći broj zaposlenih, veća prosečna zarada.
- Bruto domaći proizvod po stanovniku povećan je, u tekućim dolarima, sa 1.152 dolara u 2000 na 4.917 dolara u 2012 godini.
Ovo su podaci MMF-a. Više nego četiri puta. Da li građani u proseku žive četiri puta bolje? Ne, ali posao analitičara je da iz statističkih podataka dođu do broja ljudi koji živi isto, bolje i gore. Kao i da demistifikuju ovaj rast, koliko je on posledica slabljenja dolara prema evru, slabljenja dinara prema evru, rasta cena u svetu i rasta domaćih cena.
Isto tako, pad broja stanovnika utiče na rast svih pokazatelja koji uzimaju broj stanovnika u obzir. Broj stanovnika Srbije je smanjen za 311 hiljada od 2002 do 2011 godine, što je uporedivo sa više od šest stadiona JNA, pa se postavlja pitanje: da li su bitniji statistički pokazatelji o rastu standarda, ili je važnije kako zaustaviti dalji pad broja stanovnika (a u kome smo uporedivi samo sa desetak od oko 220 zemalja i teritorija u svetu).
- Prema podacima EUROSTAT-a nivo cena u Srbiji bio je 50% nivoa prosečnog u Evropskoj Uniji u 2011 godini, dok je nivo cena hrane bio manji za 28% od prosečnog.
Srpski i Evropski statističari su uredno izmerili nivoe cena onoga šta se i koliko kupuje. Političaru u Srbiji ovo može da bude argument da kaže da nije tačno da smo najskuplji jer to demantuju evropski podaci. Analitički je zadatak da se dođe od toga kako je moguće da imamo niži nivo cena hrane od evropskog proseka kada gde god da van Srbije uđemo u prodavnice vidimo da je cena hrane niža nego kod nas.
Odgovor na ovo pitanje nalazi se u strukturi potrošnje: pošto smo jedan od najsiromašnijih naroda u Evropi trošimo najviše na hranu, ali pri tome na hranu nižih stepena obrade. Kada bi smo uzeli, na primer, pondere za količine namirnica iz Nemačke, Francuske ili Italije (više pršute a manje salame podriguše, više delikates a manje sirovih proizvoda), i dodali im naše cene došli bi smo do podatka da su cene hrane u Srbiji za 20 do 50% veće nego u najvećim i najrazvijenijim zemljama Evrope.
- Prema podacima Svetske banke (World Development Indicators) u Srbiji na hiljadu stanovnika ima 224 putnička automobila, a u SAD 439.
Srećom, ni jedan političar se nije dosetio da materijalnom iscrpljenom narodu kaže da je laž da se u Americi živi pet puta bolje nego u Srbiji jer imaju samo dva puta više automobila. Srećom, jer bi onda analitički trebalo objasniti da je četiri petine automobila u Srbiji starije od deset godina, da su manje kubikaže, šta sve ne još.
- U Beogradu je prosečna plata u oktobru bila 51.616 dinara, a u Novom Sadu 46.639 dinara. Da li to znači da se u Beogradu živi bolje nego u Novom Sadu?
Ne. Na sto stanovnika u Novom Sadu je bilo zaposleno 39, a u Beogradu 35, pa je po stanovniku od zarada bilo na raspolaganju u Novom Sadu 18.233 dinara, a u Beogradu 17.999 dinara. Još jedan primer: u Arilju je prosečna zarada bila 25.253 dinara, a u Malom Zvorniku 31.851 dinar. Po stanovniku od zarada je u Arilju ostajalo 6.498 dinara, a u Malom Zvorniku 3.841 dinar. Zašto? Zato što je u Arilju zaposleno 26 od sto stanovnika a u Malom Zvorniku samo 12.
- U 2011. godini po stanovniku je u Srbiji bilo raspoloživo 1.963 evra a u Sloveniji 6.701 evro.
To je 3,4 puta više novca po stanovniku u Sloveniji, ali pošto Srbija ima 3,46 puta veći broj stanovnika ukupna potrošnja stanovnika (14 milijardi evra) bila je neznatno veća nego u Sloveniji (13,8 milijardi evra).
Sada dolazimo do hijerarhije ljudskih potreba koja je dokazana u ovom poređenju: Slovenci 29% novca troše na hranu, 66% više za alkohol i cigarete, a 2,2 puta više za zdravstvo i 3,9 puta više za obrazovanje. Za rekreaciju (putovanja na godišnji odmor) troše 8,7 puta više novca, na ostale robe i usluge (lična higijena, kozmetika…) 8,6 puta više, u restoranima i hotelima 7,4 puta više, za transport 6,7 puta više, za nameštaj i pokućstvo 6,3 puta više, za odeću i obuću 5,6 puta više, a za komunikaciju 4,6 puta.
Ostavi komentar