Klimatske promene i sve izraženiji sušni uslovi nameću potrebu za prilagođavanjem poljoprivredne proizvodnje. Jedna od kultura koja sve više dolazi u fokus stručnjaka jeste leblebija.
Jedna od ključnih agronomskih prednosti leblebije, kao i soje, jeste sposobnost vezivanja atmosferskog azota. U praksi to znači da umesto i do 200 kilograma azota po hektaru, koliko je često potrebno kod drugih kultura, leblebija može uspešno da raste uz minimalne količine. Time se ne smanjuju samo troškovi proizvodnje, već i zavisnost od skupih inputa na tržištu.
Leblebija nije kultura bez zahteva. Seje se istim sejalicama kao i soja, uz manja prilagođavanja zbog nepravilnog oblika zrna, a i ostali zahvati (od setve do žetve) u velikoj meri su uporedivi sa sojom. Drugim rečima, proizvođači koji već gaje soju neće imati velikih poteškoća u prelasku, ali moraju poštovati odgovarajuću agrotehniku.
Njena posebna zanimljivost je što za razliku od soje ima veliku otpornost na toplotu i nedostatak vode svrstava leblebiju među kulture budućnosti.
- Ova biljka već hiljadama godina uspeva u mediteranskim uslovima - kaže profesor dr Bojan Stipešević. - Uvođenje takvih kultura može biti ključan odgovor na izazove globalnog zagrevanja. Osim agronomskih, ima i značajne prehrambene prednosti. Od nje se mogu pripremati brojna jela, poput humusa ili falafela i često je lakše svarljiva od pasulja.
Da li je tržište prepoznaje?
Sa ekonomskog aspekta, leblebija ima potencijal da postigne višu tržišnu cenu od soje, budući da je prehrambena, a ne industrijska kultura.
Strani radnici u našoj zemlji, posebno oni iz Azije (Nepalci, Pakistanci, Indijci…), potencijalna su publika za leblebiju, budući da je deo njihove uobičajene ishrane.
PREPORUKA
Povrtar u 9. deceniji, a i dalje radi od jutra do mraka - sve što proizvede odmah i proda
vodic
Biznis koji donosi veliku zaradu, a malo ko ga radi u Srbiji
vest
Od porodičnog voćnjaka do evropskih rafova: Mini lubenica iz Kaća osvaja tržište
savet
Ulaganje u proizvodnju
Pokretanje proizvodnje leblebije zahteva ulaganje od oko 450 do 900 evra po hektaru, što je uporedivo ili čak niže u odnosu na soju, pre svega zbog manje potrebe za đubrivima. Uz prosečne prinose i trenutne tržišne cene, proizvođači mogu ostvariti solidnu zaradu već u prvoj sezoni, pa se ulaganje uglavnom brzo vraća. Ipak, ključni izazov ostaje tržište, jer otkup ove biljke u Srbiji još nije dovoljno razvijen, što ovu proizvodnju čini potencijalno isplativom, ali i rizičnijom u odnosu na tradicionalne kulture.
Ostavi komentar