Jeftina radna snaga, niski porezi i lak transport do mnogih evropskih destinacija motivisali su kompanije da presele proizvodnju u Srbiju.
Obuća i garderoba koju prodaju Luj Viton, Guči, Prada, Dolče i Gabana, gde svaki komad košta od 200 do 1.500 evra, napravljena je u Srbiji. Naši radnici, koji su to napravili, mesečno su „bogatiji” za nešto više od 200 evra.
| Aleksandar Miloradović, savetnik u „Siepi", tvrdi da su podsticaji korisni, jer tako i dobijamo strane investicije. Miloradović dodaje da je istina da je naša radna snaga jeftinija od proseka u EU, ali i da je struktura te radne snage takva da se ne može očekivati da te plate odmah porastu. Pre svega u opisanim radno intenzivnim granama kakav je tekstil. |
Mamula smatra da je to dobra prilika za Srbiju da otvori radna mesta, jer je bilo puno ulaganja u odevnu i industriju obuće.
- Eto šta je nama adut, mnogo radnika dostupnih za male pare. Pa kad mogu Indonezija i Kina, što ne možemo i mi. I jeftiniji smo nego radnici u Kini, a još smo u Evropi. Postali smo „evropska Kina”. A ti ljudi koji su zaposleni za 200 evra biće fiksirani na tom nivou i to je pravo fiksiranje bede i kolonizacija Srbije - odbrusio je Milan Knežević, vlasnik konfekcije „Modus” i predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća.
On je istakao da ono što nama ne ide u prilog jeste visoka stopa nezaposlenosti koja, kad se uračunaju i oni koji se ne prijavljuju na biro - iznosi oko 32 odsto.
- Zato smo i došli u situaciju da u fabrici „Fiorano” u Somboru koja proizvodi donji veš vidim da žene ceo dan rade stojeći. A te firme dobijaju i podsticaje države od 10.000 evra po radnom mestu, pa im radna snaga izađe za džabe - tvrdi Knežević.
Ne treba to da čudi uopšte, većina markiranih krpica danas se NE pravi u Milanu, Parizu, Londonu, Njujorku već u nekim zabitima, mahom u istočno-evropskim zemljama. Ja sam radio kao planer proizvodnje u tekstilnoj industriji oko 8 godina i mogu vam reći da ljudi nemaju pojma šta kupuju. Nekoliko pogona u Srbiji je u to vreme radilo za D&G i Ralph Lauren, materijal je obično stizao kamionima iz uvoza ali bilo je mnogo slučajeva da smo kupovali materijal sumnjivih proizvođača i sumnjivog kvaliteta. Kad rezimiramo sve, tkanina niskog kvaliteta pravljena u Somboru, mašine iz srednjeg veka (obično ne mogu da postignu ni 35-40% evropske norme), za mašinom neka "Cveta iz Badnjevaca" a u pogonu za sortiranje nekoliko pripitih mehaničara koji pištoljima splintaju etikete "Made in Rome, 15€", "Made in New York, 350€", "Made in Paris, 600€" i slično. Ta roba u principu ove gradove videla nije, materijal nikakav, mašine nikakve, radnici rade svoj posao dobro, i previše dobro za plate od 12,000-20,000 dinara i na kraju se uvek nađe budala koja u centru Beograda kupi markiranu krpicu za 200,300,500 ili više € i ne zna da je to pravljeno negde u komšiluku i da proizvodna cena ne prelazi 20-30€. Još gore je kada ta roba zbog popunjavanja zaliha završi nazad u Milanu ili Rimu i onda naša gospoda to kupe za ogromne novce tamo a roba pravljena u Centralnoj Srbiji ili Vojvodini (ili Slovačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Poljskoj). Desi se mnogo puta da roba i ne prođe kontrolu kvaliteta ali stigne instrukcija da se poveća tolerancija jer je lošiji materijal. O čemu onda pričamo. Svodi se sve na to da u stvari ne pokazujemo svoj visoki standard ukoliko kupujemo u afirmisanim buticima markiranu robu već da smo ovce koje u svakoj prilici treba šišati. Niska cena proizvodnje (jeftini materijali i džabe radna snaga) u ovom slučaju ne obaraju cenu robe (suprotno zakonima ekonomije). Zaista, iskustvo rada u takvim fabrikama je neprocenjivo i tek tada čovek shvati šta se u stvari radi na tržištu odevnih predmeta. Neke firme koje drže do svog imena (mali broj je takvih) zakupljuju proizvodne pogone po nekim razvijenijim zemljama (Nemačka, Švajcarska, Austrija) ali ni oni ne znaju da te firme pod ugovorima robu proizvode u Istočnoj Evropi a nije redak slučaj da čak i nemaju svoje pogone ili su njihovi pogoni prestali sa radom jer je jeftinije šivenje gaća u Srbiji nego u Luganu, Minhenu ili Beču.
Prevara je to gigantskih razmera, ali nekome odgovara da se o tome ćuti a dok ima onih koji na to nasedaju, treba koristiti ljudsku glupost - maksimalno.